Тако се зову један зборник, једна путујућа експозиција и један мултимедијални сајт, који кроз сведочанства тридесет припадника јеврејске заједнице илуструју њену прошлост и разноликост у северној Бугарској. Зашто баш јеврејске заједнице и зашто управо у северној Бугарској? Аутори пројекта су удружење "Европски простори 21" у партнерству са  регионалним историјским музејима Русеа, Шумена и Варне – градова који су још у 19. веку први на овим просторима напустили патријархалност и окренули се модернизму и Европи. Духовне димензије ове трансформације су увелико повезане са бугарским Јеврејима који су живели у овом поднебљу и у великој мери доприносили његовом слабо проученом богатству.

Или као што каже рођени у Рушчуку (како се некада звао Русе) добитник Нобелове награде за књижевност Елијас Канети у свој књизи „Спашени језик “ „јако ми је тешко да дочарам сво то шаренило оних раних година у Рушчуку, тадашњих страсти и страховања. Све што сам касније доживео, већ се било догодило у Рушчуку. Тамо се остали свет звао Европа.“

Сличан је и приступ проф. дра Николаја Ненова, аутора зборника и директора Историјског музеја Русеа:

„Управо вишегласје, лични, непоновљиви и незаборавни гласови људи, најобичнијих људи који никад нису ни помишљали да ће постати део  свеопште и јавне историје, омогућују нам да сви ми који читамо све оно што су они некад изговорили, посложимо њихове приче у мозаик сложеног живљења и на тај начин боље фокусирамо и изоштримо слику. Мислим да то нам пуно значи.“

Видео-интервјуи воде нас животним стазама, заустављајући се на кључним темама као што су детињство, породица, комшилук, прослава празника, патње, свакодневица, посао, Обећана земља. На тај начин су структурисани садржај зборника и богато илустроване експозиције, доступне и на сајту. До које је мере Бугарска била део те „Обећане земље“? „Ми смо сефардски (шпански) Јевреји који смо на Балкан стигли после 1492., када је Инквизиција прогнала све нехришћане из Шпаније“ каже један од интервјуисаних - рођени 1923. Нисим Моис Фархи. Поред његових речи видимо лик Саре-Теодоре – једине бугарске царице јеврејског порекла, супруге цара Ивана Александра која је живела у 14. веку, за коју се претпоставља да припада Романиотима (Јеврејима из Византије) или највишем племству Хазара који су преузели јудаизам. Она је исликана у Ивановским манастирима, уклесаним у стену, недалеко од Русеа, који су део Светске културне баштине. За дра Ненова ствари иду даље од обичног симбола или једноставног враћања прошлости, толико типичног у последње време чак и за професионалне кругове у Бугарској.

„Бугарска царица јеврејског порекла је мајка последњег трновског бугарског цара Ивана Шишмана и ако већ тражимо нијансе које би нам помогле да нађемо одговоре у данашњици, њена улога се може тумачити као знак, али никако као предодређеност. Од нас самих зависи да другима покажемо ко смо – и  на основу прошлости, и на основу садашњице зато што је много корисније да кажемо „ја сам учинио ово или оно, такав сам ја“ него да се стално позивамо на догађаје из прошлости. Тај приступ је много конструктивнији и осталима схватљивији, а још и одговара нашем поимању о различитостима идентитета – једнима једни, другима други, али пре свега поштени пред собом.“

Понекад евоциране успомене звуче парадоксално – такве су оне једне Јеврејке из Шумена која сада живи у Израелу. Она се сећа како је као девојчица била на железничкој станици у Шумену и цео дан чекала воз који је требало да њу и њене сународнике одвезе у концентрационе логоре на територији окупиране од Хитлеристичке Немачке Пољске. Одрасли су плакали, док су деца била радосна што ће путовати возом и видети непознате земље. Када су им исте вечери јавили да су слободни да се врате кући, ситуација се окренула – одрасли су се обрадовали, док су деца заплакала.

Када су се после успостављања државе Израела бугарски Јевреји одселили у своју нову домовину они су, по речима дра Ненова, патили за завичајем, за Бугарском.

„Путовања су изузетно важна, повратци – такође, а они који се не враћају пате. Исто као што и ми патимо јер ти људи нам недостају. Јеврејска заједница која је већином напустила Бугарску у ствари представља и наш губитак.“

При крају разговора др Ненов кроз смех додаје једну успомену – сусрет који је пре више година имао са Рупчом – својим школским другом, пореклом Јеврејином, који сада живи у САД. Након политичких промена у раним 90-им годинама прошлог века, везе између Израела и Бугарске, прекинуте за време комунизма (тада је Израел био део такозваног „непријатељског табора“) су обновљене. Из Израела су све чешће пристизале пошиљке хране и нарочито у првим месецима транзиције на тржишну економију када је била несташица сваковрсне робе. Др Ненов никада неће заборавити кесице које је примао од Рупча – када их отвориш, унутра је неки прашак, али када их сипаш у кључалу воду, одједном се појави кромпирић! Зато и завршне речи дра Ненова о патњи и спасу звуче овако:

„Патња је свуда око нас. Она нас прати кроз цели живот. Док спас зависи од нас самих.“

У томе је смисао пројекта – да кроз памћење једне заједнице упознамо њену суштину. Када нам њени представници допусте да уђемо у њихове домове и у свет њихових непролазних вредности, није могуће а да не покажемо мало мање нетрпељивости и мало више људскости.

Превод: Ана Андрејева