Руско-турски рат из 1877-1878. г. је различитији рат у серији сукоба два царства. Независно од стратешких циљева Русије, он је проглашен ратом у име хришћанства. „Сви наши верноподаници знају за саучешће са којим смо се увек односили према судбини угњетеног хришћанског становништва Турске. Данас цео руски народ изражава спремност да да жртве у име олакшања судбине хришћана на Балканском полуострву“, истиче руски цар Александар II у Манифесту којим проглашава рат. Подстицај за то био је и организовани 1876. г. на бугарским просторима Априлски устанак против петовековног османског поробљивача. Немилосрдно угушен у крви, тај је чин ипак довео до промена у политици великих сила у погледу Османског царства. Веома важну улогу у томе одиграо је и међународни одјек на балканске догађаје.

Како су се одвијале ствари?

„Друга половина ХIX века позната је као Златни век штампе, прича историчар проф. Румен Генов. Појавили су се ратни дописници који су извештавали с места догађаја. А израда модерног телеграфа убрзала је пренос података. Раније су дописи са лица места путовали данима, па чак и месецима, али је сада њихов пут до читалаца трајао свега неколико сати. Појавиле су се и прве јефтине новине. Дотле је штампа била елитистичко штиво, али је постепено пронашла пут до ширег аудиторијума. Процес се поклопио и са увођењем масовног образовања. Тако је штампа постала посебно утицајна. Управо тада се родио и данас популарни израз да су независни медији „седма велесила“.

Одјек Априлског устанка у европској штампи био је од огромног значаја за наше Ослобођење. А догађаји из 1876-1877. г. постали су познати свету захваљујући америчком новинару Јануаријусу Мегахану који је радио основно за америчка издања какав је њујоршки лист „Хералд“, али је свему што се дешавало на бугарском поднебљу извештавао као дописник британског дневника „Дејлињуз“. Његови чланци су наишли на изванредан одјек у Великој Британији и целој Европи. Превођени су и на стране језике, у том броју и за бугарска издања у Румунији. На гробу Мегахана у његовом родном граду Њу Лексингтону, СД Охајо, стоји натпис: „Мекгахан – ослободитељ Бугарске“ и постављен је споменик чији је аутор бугарски вајар Љубомир Далчев.“

Преко Мегаханових дописа свет је научио о зверствима приликом гушења Априлског устанка 1876. г. Тада су Бугаре у заштиту узеле познате личности Виктор Иго, Гарибалди, Чарлз Дарвин, Константин Иречек, Лав Толстој, Достојевски, Тургењев, Менделејев, Вилијам Гладстон…

„У лето 1876. г. се родио један веома масовни јавно-политички покрет који се звао „Агитација о бугарским ужасима“ или „Бугарска агитација“, прича даље проф. Румен Генов. У ствари, то је једини случај када се у туђој држави формира јавни покрет са именом Бугарске. Обично се Бугарска агитација од 1876. г. везује за име Гладстона – једног од колоса викторијанске епохе. Он је под утицајем писања у штампи о жестоком гушењу Априлског устанка и британског покрета у заштиту Бугара покушао да промени традиционалну политику Краљевства. У оно доба оно је по сваку подржавало Османско царство желећи да га сачува као препреку руској експанзији на Југозапад – ка мореузима и Медитерану.Тако се Велика источна криза која је настала средином 70. година ХIX века (пошто је пукла Невесињска пушка), после новинарских коментара о Априлском устанку претворила у европску и свакако је тражила интервенцију Великих сила и европског друштва“, подвлачи проф. Генов.

Постепено почиње да се распетљава, при чему у повољном за Бугарску правцу, сложени чвор политичких односа и стратешких интереса Великих сила на Балкану. У њему Велика Британија се залаже за очување статус квоа. Аустроугарска вербално брани исти став, а иза кулиса помаже припрему Књажевине Црне Горе и Кнежевине Србије за предстојећи рат са Османским царством. Маневри аустроугарске дипломатије одигравају важну улогу за будуће потезе Русије која, како је познато, треба да поштује клаузуле Париског мировног споразума из 1856. г. С једне стране, она је приморана да се не меша у унутрашње послове Османског царства, али, с друге, тражи реванш због доживљеног пораза у Кримском рату. Француска која још увек ублажава ране од Француско-пруског рата је нешто умеренија, али јасно изражава подршку напаћеном хришћанском становништву на Балкану. Вешти дипломата Бизмарк је у Немачкој предузео дипломатске потезе у циљу изласка из Источне кризе без неких посебних штета за његову земљу.

Крајем 1876. г. и почетком 1877. г. – послеустанка у Босни и Херцеговини и Априлског устанка у Бугарској – одржана је Цариградска конференција за мирно решење конфликата на Балкану. Међутим, после њеног неуспеха велике силе су биле приморане да се определе за војнорешење кризе, при чему је до промене њиховог односа ка дешавањима на Балкану дошло под утицајем јавног мњења. 

24. априла 1877. г. руски цар Александар II је манифестом објавио рат Османском царству. Рат у којем су Руси и ратници других националности у саставу руске војске показали изванредну снагу духа и оданост праведној ствари – ослобођење једног братског, словенског народа од османског поробљивача.

Ређале су се важне за ток рата битке: код Старе Загоре, пресудни августовски окршаји за Шипченски превој у којима су бугарски ополченци и руски војници победили вишеструко моћнијег противника, опсада Плевена. Важно је било и бугарско учешће у преласку кроз Стару планину у стравичним зимским условима. Бугари су помагали својим ослободиоцима и добро развијеном мрежом извиђачких канала, снабдевали су руску војску храном, бринули су за рањенике.О свему томе постоји детаљна информација у записима око 80 британских, немачких, француских, америчких и других новинара који су пратили руску војску.

3. марта 1878. г. у Сан Стефану надомак Истанбула је потписан Споразум о миру којим је окончан и Руско-турски рат. За нас, Бугаре, то је дан када одајемо пошту руским војницима и официрима, који су својом крвљу извојевали слободу Бугарске, Финцима, Естонцима, Летонцима, Литванцима, Пољацима, Белорусима, Украијнцима и Кавкаским ратницима у саставу руске војске, војницима из Србије, Црне Горе и Румуније који су такође учествовали у овом праведном рату, и пре свега нашим прецима који су се осудили да обистине свој петовековни сан о слободи. 

Превод: Александра Ливен