Софијске улице су преплављене цвећем и чак и намргођени продавци не могу да покваре празничну атмосферу. Деца са букетима у рукама корачају ка школи, мушкарци различитог узраста сумњиво посматрају цвеће на улици, а неке даме су се данас очигледно још више потрудиле око свог изгледа. Одједном сам схватила који је разлог ове благоухане параде цвећа – данас је 8. март, међународни дан жене и мајке. До сада су плочници били црвено-бели због мартеница које смо једни другима поклањали 1. марта уз жељу да будемо здрави, срећни и успешни, али је данас све некако шареније. Примећујем осмехе на лицима пролазника, али ми није измакло колико је неким људима свеједно који је данас датум. Изгледа да је за неке овај дан празник, а за друге сасвим обичан дан, али како бих се уверила у то, одлучила сам да питам пар пролазника да ли су „за“ или „против“ осмомартенске грознице? Прво сам питала Рони, која ове године помаже пријатељима и продаје цвеће на улици.

„Само двојица мушкараца су купила цвеће. Углавном купују жене – за учитељице деце и другарице. Ја бих волела да добијем нематеријални поклон. Хоћу да ми поклоне успомену, неку пријатну емоцију, нешто чему бих се враћала изнова и изнова,“ рекла је она и додала: „Разбиле смо мушкарце. Већина јаких, успешних и самоуверених жена је сама. Мушкарци су се обезличили поред јаких жена. Чини ми се да неки од њих не поклањају цвеће својим супругама и емотивним партнерима пошто не знају како ће оне на то реаговати. Могуће је да се увреди, да помисли да је сматрају слабом.“ Рони је од оних који подржавају обележавање 8. марта. Приметила је да мушкарци обично траже најјефтинији и повољнији поклон.

Нама се придружила Антоанета Николова која је одбила да је фотографишем, али ми је испричала како се овај празник славио у социјалистичко доба.

„Мушкарци су нам обавезно поклањали цвеће. Колеге на радном месту, а посебно шефови. Окупљали су нас да нас поздраве, частили, дозвољавали да раније одемо с посла да славимо. Телевизија пак је целога дана емитовала празничне поруке. Осећали смо се празнично.“

Плавуша Росина је била шкрта на речима, али јасна:

„Довољан је једноставан гест, чак и ако је то само једно цвеће, или… доручак у кревету као знак нежности.“

Бивша учитељица Магдалина Захаријева нас интригира својим ставом о бугарским мушкарцима.

„То је само датум на календару, а чињеница да је оптерећен идејом посветити га жени није лоша, али жену треба поштовати увек. Једнодневна слава, а онда груби однос „дозвољен“ – то није фер. Бугарски мушкарац не зна шта је то бити прави господин у односу према жени. Тако да није чудно да се наше девојке диве странцима. Тамо, где постоји поштовање, тамо су и породице боље, а има их и више. Тренутно скоро и да нема младих породица, а кад друштву фали та мала ћелија, нећемо имати нити нормално управљање, нити нормалну државу. Све је повезано.“

Док сам обилазила улице у потрази за одговорима, наишла сам и на Васка Жекова, новинара, глумца и писца и одмах сам га замолила да коментарише тему:

„Ако нема мајке и жене, ни свет неће постојати. Празник није комунистички, нити идеолошки. Додавање политичких нијанси упропастило је лепи празник када изражавамо поштовање и пажњу. Свакако да жену треба да поштујемо сваког дана. Али нас је напет живот научио да негирамо, а не да се радујемо. Празник треба да живи увек у нама. Он оплемењује душу.“

Дакле, ставови су варирали, али сам од Софијаца научила две основне ствари – да жену и мајку треба да поштујемо увек, а не само 8. марта и да су савремене Бугарке толико независне да је израз „нежни пол“ већ изгубио свој смисао, јер су се жене одрекле своје вечите улоге скромне домаћице и амбициозно кренуле да освајају свет.