„Рад припадника мреже „Slow Food“ је својеврсна савремена нежна револуција – укусна, али ипак револуција.“ То су речи утемељивача идеје Карла Петринија. Пре неколико дана он је представио бугарским читаоцима своју књигу „Добро, чисто, праведно“ – а то су у ствари и основни квалитети хране према припадницима овог гастрономског покрета. А она је добра, јер је укусна. Чиста, јер се производи не угрожавајући животну средину. И праведна је, јер се поштује рад људи који је производе, прерађују и шире. Према Петринију, сваки следбеник идеје споре хране у ствари се супротставља конзуматорском друштву, профиту по сваку цену, убеђењу да можемо вршити било шта против природе. „То су ставови против којих се требамо борити на револуционаран начин. Потребна нам је нежна револуција“, каже Петрини.

Током векова гастрономија се претворила у богатство и културно наслеђе сваког народа, исто као и архитектонски споменици, језик, музика. „Међутим, на светском нивоу тој разноликости прети нестанак“, сматра аутор и подвлачи да је међу основним задацима „Slow Food“-а да штитимо то богатство, јер оно придаје храни посебну вредност.

На Листи угрожених има око 50 храна пореклом из Бугарске. На питање шта да радимо како бисмо помогли малим произвођачима, одговор стручњака је био јасан и кратак: да купујемо њихове производе. Својим избором свако од нас постаје део ланца супроизвођача хране коју једе. У Бугарској покрет „Споре хране“ постоји већ десетак година и брзо добија на популарности.

„Радознао сам да видим како историјско наслеђе бугарске кухиње коегзистира са савременом културом и да ли утиче позитивно на читаву културу ваше земље, рекао је Карло Петрини и наставио: Јасно је да смо сви ми већ у Европској унији и знамо да је пољопривреда у тешком стању. Последњих година индустријска роба и велики дистрибутери у великој мери су редуковали богатство локалних производа и традиционалних намирница и у свих 28 држава Уније „Slow Food“ ради на јачању локалних економија, унапређењу пољопривреде, риболова и сточарства. Европљани не желе да изгубе разноликост укуса. Запажам повратак младих људи земљи и њихово интересовање за биолошку пољопривреду. Покрет „Slow Food“ради све како би ти фармери имали своју будућност. А до промене ће доћи путем образовања и васпитања деце. На пример, последњих неколико година у Италији, у мом родном граду Бра, у Северном Пијемонту, у школама је основано преко 500 башта са воћем и поврћем. То је начин да се млади човек приближи природи, да је упозна, да схвати како се производи храна. Филозофија споре хране већ се проширила на преко 170 земаља света. Само у САД мрежа има скоро 100 хиљада чланова. Данас је потребно хитно вратити људима смисао за припадност земљи. Индустријски свет је нас од ње отуђио. Међутим, сада смо сведоци брзих промена у клими које су у стању да промене драстично и судбину пољопривредне производње. Сваки температурни степен више помера обрадиво земљиште на 100 км северније и 200 метара већој надморској висини, што је већ стварност у Јужној полулопти.“

2005. г. покрет „Slow Food“ је приредио први сусрет представника прехрамбених друштава из целог света „Terra Madre“. Он окупља на хиљаде ситних аграрних произвођача којима је потребна помоћ да одбране своје артикле од вртоглавог претварања хране у обичну робу за масовну потрошњу. Међу њима су и произвођачи из Бугарске. Тада се, захваљујући иницијативи први пут почело причати о зеленом „буђавом“ сиру из села Черни Вит и „бугарској пршути“ – са настраним називом „нафпавок“, која се спрема само у неколико породица у Бугарској.

Десислава Димитрова развија покрет „споре хране“ у Бугарској:

„Производња бугарског зеленог сира из села Черни Вит је обновљена захваљујући систематској помоћи покрета „Slow Food“. Али наш, бугарски мото треба да гласи „Спора храна, али брзим темпом“, јер су промене динамичне, а мали произвођачи воде свакодневну борбу за опстанак. Рачунамо на мале заједнице, на медије и научнике да обновимо и сачувамо бугарски допринос светској разноликости укуса.“

Превод: Александра Ливен