29. марта пре тридесет година Кривични суд у Риму изрекао је  ослобађајућу пресуду Сергеју Антонову, кога је турски терориста Мехмет Али Агџа оклеветао тврдећи да су он и још двојица Бугара били инспиратори и организатори атентата на папу Јована Павла Другог извршеног 13. маја 1981. године на тргу Светог Петра у Риму, који је сам Али Агџаизвео. Тим поводом је у посети Софији боравио Ђузепе Консоло који је био адвокат Сергеја Антонова током суђења. Проф. Консолу који је дочекан почастима, додељена је титула почасног доктора Софијског универзитета. Поводом годишњице изрицања ослобађајуће пресуде, представљена је и књига „Сергеј Антонов, паћеник из Рима“, чији су аутори Атанас Кременлијев и Марин Петков, у оно доба официри бугарске обавештајне службе.

Шта се тада десило? Након што је пуцао из пиштоља и ранио поглавара Римокатоличке цркве, Али Агџа је ухапшен и суђено му је по хитном поступку. Он је признао да је деловао из убеђења и самостално, за шта је осуђен на доживотни затвор. Међутим, годину дана касније турски терориста је променио своје тврдње и изјавио да су напад на папу припремиле бугарске тајне службе, те да га је он извршио по њиховој наруџбини. Случај је преузео истражни судија Иларио Мартела који је при крају истраге наредио хапшење тројице Бугара - Сергеја Антонова, службеника у представништву бугарске авио-компаније „Балкан“ у Риму, Тодора Ајвазова, благајника амбасаде Бугарске у Риму и Жеља Василева, секретара војног аташеа бугарске амбасаде.

25. новембра 1982. г., у присуству фотографа и телевизијских репортера у Вечитом граду Сергеју Антонову су стављене лисице. Друга два Бугара су  се тада налазила у домовини и нису предата у руке италијанског правосуђа. Вест о „pista bulgara“, тј. „бугарском трагу“ у нападу на папу Јована Павла Другог муњевито је обишла свет.

У то време је амерички председник Роналд Реган већ објавио „крсташки поход“ против „империје зла“ – Совјетског савеза. Американка Клер Стерлинг је већ написала књигу „Време убица“, у којој је бацила сумњу да је Бугарска, највернији сателит Совјетског Савеза, припремила заверу против папе Војтиле. А пољски папа је већ изјавио да ће, ако је потребно, бити на барикадама поред Леха Валенсе у борби против комунистичког режима у својој земљи.

Уследиле су четири године прелиминарне истраге и бучни судски процес. Међутим, када је дошло време да се докази и оптужбе ставе на вагу Темиде, италијански суд очигледно није имао други избор, те је 29. марта 1986. године судија Северино Сантијапики ослободио оптужбе Сергеја Антонова „због недостатка доказа“, а атентатор Али Агџа је остао на издржавању доживотне казне. 1. априла 1986. г. Сергеј Антонов се вратио у Софију са дијагнозом атрофија мозга изазвана психотропним препаратима који су, према лекарима, примењивани на њега у италијанским затворима. Живео је усамљено и повучено, а 1. августа 2007.  године пронађен је мртав у свом дому.

Шта се десило са Алијем Агџом? Поводом прославе 2000. годишњице рођења Исуса Христа, односно на почетку новог века, папа Јован Павле Други је Агџи опростио зло које је починио. Опроштај је био знак за италијанског председника Карла Азелија Чампија да помилује атентатора  који је издржавао доживотну казну затвора у граду Анкони. То се и догодило. 13. јуна 2000. године, након доношења декрета о помиловању, Али Агџа је изручен Турској. Тиме су се италијанске власти ослободиле потребе да доведу до краја истрагу о атентату века и да кажу сву истину о тзв. „бугарском трагу“ у њему, који је дуго година био у центру пажње јавности.

Финални акорд „бугарског трага“ била је званична посета папе Јована Павла Другог Бугарској у мају 2002. године - прва посета једног поглавара Римокатоличке цркве у 14-вековној историји наше земље, која је донела сензационалну вест. „Никада нисам веровао у такозвани „бугарски траг“ у покушају убиства против мене. Биле су то инсинуација и велика неправда према бугарском народу“, изјавио је поглавар Римокатоличке цркве на састанку са председником Георгијем Првановим. Немојмо питати зашто је ово, иако је све то знао, папа рекао тек приликом посете Бугарској. Важније је питање зашто италијанско правосуђе годинама није демантовало ову инсинуацију, па чак је и после ослобађања Сергеја Антонова покренуо два истражна поступка због бугарског саучесништва у атентату на папу, који су завршени неуспехом. Суд у Риму је остао дужник истини, јер и даље остају без одговора најмање два питања. Ко је и зашто организовао напад на папу Јована Павла Другог? Ко је и зашто наговорио Али Агџу да говори о „бугарском трагу“ у њему?

Тешко да ћемо у догледно време сазнати целу истину о „атентату века“. У овом случају током година су се преплитали, а можда се и сада преплићу  многи интереси, постојала је, а вероватно и данас постоји деликатна равнотежа не само између тајних служби у свету, већ и између појединих  земаља. Тешко да ће икад изађу на видело дана досијеи из архива америчких и италијанских тајних служби који се односе на ковање „бугарског трага“. Овај „траг“ је одиграо битну улогу у распаду совјетског блока крајем 1989. године, чиме је завршена последња фаза Другог светског рата - Хладни рат. А победници су увек у праву, или као што су још стари Римљани рекли: „VAE VICTIS“ – Тешко побеђенима.

Превела: Марина Бекријева