До 26. маја у Софијској градској уметничкој галерији представљен је истраживачки пројекат теоретичара уметности Красимира Илијева под називом „Облици отпора (1944-1985. г.)“. Он разматра историјске и уметничке процесе у доба комунизма и приказује интелектуални отпор неких бугарских сликара систему и догмама социјалистичког реализма. Изложба прати начин на који су ликовни уметници изразили свој однос према новој политичкој стварности везаној за успостављање просовјетске власти 1944. године у Бугарској.

Она је покушај да се исприча о непознатим, прећутаним или непопуларним чињеницама из историје домаће ликовне уметности на тему отпора који неки сликари пружају покушајима да буду идеолошки усмеравани и на тај начин деформисани као ствараоци. У настојању да наметну метод социјалистичког реализма под утицајем совјетске идеологије и пропаганде, тадашњи културтрегери су их оптужили за формализам. Посебно тешко је било првих 12 година управљања нове власти када је она диктирала уметницима шта и како да сликају. Већ у њеним првим данима, у септембру 1944. године део најпознатијих сликара је ухапшен. Већина осталих су се одушевљено или из чисто меркантилних разлога укључили у пропагандне кампање нове власти. У салама Софијске градске уметничке галерије могу се видети досијеи и протоколи који, према Красимиру Илијеву, помажу посетиоцима да боље разумеју овај период у историји бугарске ликовне уметности, као и да сазнају више о репресијама, забранама и тешкоћама кроз које су пролазили ствараоци и њихова дела која су одраз уметничких, политичких и духовних прилика времена у коме су настала.

На изложби су приказани радови четрдесетак аутора који су у њима изразили своје  унутрашње противљење и бол због тога што су били приморани да се повуку из културног живота земље и да се растану са својом публиком.

„На пример, Кирил Петров који је био изложен беспоштедној критици, вратио се у своје родно село, али је у овом тешком времену тамо нашао стваралачку инспирацију и реализовао своје невероватне идеје“, рекао је Красимир Илијев.

У периоду између 1947. и 1956. године идеолошка машина je радила пуном паром, због чега су многи талентовани сликари приморани да одустану од стваралаштва. Васил Бараков, Илија Бешков и Владимир Димитров-Мајстора су у једном тренутку престали да сликају. Као што су различите животне судбине, тако су различити и облици отпора. Борис Денев се такође не уклапа у каноне социјалистичког реализма. Искључен је из Савеза бугарских сликара и не учествује у уметничком животу. Иако је послат у код нас највећи концентрациони логор за противнике комунистичког режима „Белене“, сликар Петар Бајчев није изневерио своје принципе и идеје и насликао је портрете логораша. Христо Јавашев иЉубомир Далчев су побегли у иностранство. Најчешћи облик отпора била је самоизолација. Уметници Кирил Петров, Лика Јанко и Галин Малакчијев су у различитим периодима капсулирали своје стваралаштво. Други, као што су Иван Георгијев-Рембрант и Евгенија Воденичарова дуги низ година су остали у групи непознатих сликара. Једино сликар Генко Генков је отворено говорио против власти. 60-их, 70-их и 80-их година, када је ситуација постала „ведрија“, било је и „срећника“ попут Златја Бојаџијева, Атанаса Пацева, Димитра Казакова, а касније и Ангела Станева и Зијатина Нуријева који су успели да „легализују“ свој отпор. Крајем 80-их година настала су дела Рајка Алексијева и Александра Добринова.

Један од акцената изложбе „Облици отпора (1944-1985.)“ је надреална слика „Лоботомија“ уметника аматера Ивана Петкова која метафорички приказује како идеологија човека лишава права критичког мишљења и критичког погледа на друштво и свет. У једном свету у којем је и најмања различитост жигосана као опонирање власти, сликари су се борили да сачувају самосвојност и самосталност сопствене уметности наспрам моралне нормативности. Посетиоци изложбе су у прилици да кроз уметничка дела и документе дођу у додир са истином о овом времену у којем су страдали многи уметници. По речима Красимира Илијева, „многи од њих долазе више пута, гледају, размишљају и доживљавају слике.“

Изложба „Облици отпора (1944-1985.)“ је праћена каталогом и дискусијама о овом историјском периоду и његовом утицају на праксу у области ликовне уметности, књижевности и филма. Организују се пројекције документараца који сведоче о драматичним догађајима у периоду после 9. септембра 1944. године.

Уредила и превела: Марина Бекријева