Playback позориште постоји већ 40 година. У Бугарској је оно заживело тек пре 3 године када је код нас створена прва playback позоришна трупа под именом "Овде и сада". Playback позориште је, у ствари, спонтано импровизовано позориште, необичан облик представе у којој глумци помоћу посебног начина глуме представљају приче које испричају гледаоци. Посебно место заузимају лично сећање и лични доживљај.  У фокусу овог позоришта је публика и човек гледано у целини.

"Цвета Балијска-Соколова је оснивач playback позоришне трупе “Овде и сада”. Она је њен редитељ и једина Бугарка која је прошла обуку код  творца ове врсте позоришта – Џонатана Фокса. Сваке године учествује на семинарима и похађа течајеве – прича Константин Кучев, музичар трупе. – Ми смо једини у Бугарској који се баве овом врстом позоришта, организујемо и обуке за све који желе да формирају своје трупе."

Како изгледа оваква представа? Прво се глумци представе публици у типичном за playback позориште стилу – сваки глумац исприча неки догађај из свог живота, а остали реагују спонтано и драмски изведу ту његову причу. Улога редитеља је од посебног значаја – то је особа која комуницира са публиком. Гледаоци са својих места један за другим испричају неку своју кратку причу, а глумци је интерпретирају. Најбитнији део представе је када редитељ позове неког од гледалаца да на сцени исприча неку своју животну причу, а у то време помаже му постављањем питања. Само неколико секунди након што гледалац исприча своју причу он сам одабере који ће глумац да глуми њега и који ће глумци бити људи који су учествовали у испричаном догађају. Следи одигравање. Циљ је да испричана прича добије нову, метафоричну интерпретацију, да буде представљена са једне нове тачке гледишта. Тако приповедач може видети неке ствари у причи којих дотада није био свестан. У томе је главна провокација, за њега то може имати ефекат катарзе. У том смислу playback позориште може имати чак терапеутски ефекат на особу која је доживела одговарајући догађај, док код осталих људи из публике провоцира дубока размишљања.

"Све што се дешава сасвим је реално – наставља Константин Кучев. – Када сам први пут гледаo playback представу и када су глумци извели једну моју причу, видео сам и друге могућности развоја дотичног догађаја, за које дотада нисам знао. Кроз ову врсту представа човек увек сазна нешто ново о самом себи. У ствари, ово позориште у многоме личи на психодраму, али има и публике. Ја сам музичар који прати цело извођење приче. Компонујем на лицу места, у самом тренутку глумачке игре, за људе које причају своје приче."

Смех, изненађење, одушевљење, туга, плач, запањеност, просветљење – свака представа доноси пуно емоција, а доживљај је јединствен. Заиста је прилика да бар на кратко погледате себе на други начин, туђим очима, ствар коју вреди доживети. Осим тога приповедач добија и поклон – сасвим нову песму, створену само за њега, овде и сада. 

Превод: Албена Џерманова