Светац се приказује као храбар јунак који копљем пробада страшну аждају и тако отвара небо и шаље „ситну благу кишу и јутарњу росу“. У народној свести и иконографији Свети Ђорђе се увек приказује на коњу са оружјем, најчешће копљем у руци, а његов коњ гази прободену аждају.

У једној од раширених прича која се везује за Светог Ђорђа каже се како је три дана грмело, али није пало ни капи кише него је завладала суша. Аждаја је закључала изворе и тражила да јој сваког дана доводе по једну девојку у замену за коју су извори испуштали мало воде. Безброј девојака је погубило крвожедно чудовиште. Једног дана дошао је ред на Биљану (она је тако названа по биљкама, зато што је зачета уз помоћ лековитих биљака). Њена мајка се Богу помолила да помилује њу и њену ћерку. „Одједном дође свети Ђорђе те аждају прободе. Тада поче росити ситна киша и њиве накваси“ – тако се завршава бајна прича.

Представе о којим паганским божанствима су нашле место у фолклорном лику свеца? Није то лако рећи, али научници сматрају да то може бити како врховни бог из грчке митологије Зевс – бог неба и грома, тако и словенски бог громовник Перун, или пак грчки бог плодности, вегетације и живота Дионис, а није искључено да свети Ђорђе носи у себи и црте Трачког коњаника, митолошког бића за које се веровало да представља посредника између света живих и богова (у Бугарској његов лик је присутан на откопаним античким монетама, споменицима и др.) Према народном веровању свети Ђорђе има велики утицај на развој биљака, на здравље и живот људи, а то су карактеристике типичне за врховно божанство. Он је господар њива и стада, од њега зависи њихова плодност. У бајкама и легендама се прича како од Благовести (25. марта по новом календару) он креће у обилазак њива да би се вратио на свој празник - Ђурђевдан.

„Весео пође, љутит дође – нису никли усеви из прве сетве, није класала пшеница. Он се Богу помоли: „Дај ми Боже, ситну росу. Ситну росу, благу кишу.“ Седео Господ, слушао молитву, па је дао ситну росу, ситну росу,благу кишу“. Проширена верзија овог сижеа укључује и сестру Светог Ђорђа - Ранопὸлију (на неким местима позната и као Рàни-пὸле), чији је празник следећег дана – 7 маја. Она га моли да се он пусти из кола и обиђе њиве које су се већ зазелениле, да види каква је суша задесила усеве. „Миљени Ђорђе“ сам је откључао небо и на земљу се посипала дуго очекивана киша. Народ каже да је свака кап кише на Ђурђевдан вреднија од златника. Ако на Ђурђевдан падне киша сматра се да је то добар знак – Свети Ђорђе (или сам Господ Бог) благосиља летину и обећава добар род и берићет.

Најважнији део обредне празничне трпезе је јагње. Обично се бирапрво мушко јагње које се родило овог пролећа. Стављају му венац око врата, хране га зеленом травом, мекињама и дају му да лиже со и да пије изворску воду. На десном рогу пале му свећу, а домаћин (или свештеник) га три пута окади. Коље га крај источног зида куће или код огњишта. Свакако да је тај обичај тесно везан за древна паганска приношења жртве.

Уочи Ђурђевдана вода, биље, траве и све зелено поседују чудну снагу. Због тога млади беру у шуми и пољу свеже цвеће којим ките кућна врата, торове и штале. Зелене гранчице стављају се преко дечје постелине, а момци ките порте својих драгана. Од убраног биља плету венце и њиме ките котлиће за млеко, стављају их у наћве, украшавају чак печено јагње, бацају их у сточну храну или их једноставно чувају за лек.

Још много обичаја и обреда везано је за дан светог Ђорђа. Значајан део њих посвећен је овчарству и сточарству – прво мужење, па онда прво потерање стоке на испашу, прво пробање млека и сира итд. У свим крајевима земље популарне су и „ђурђевданске љуљашке“ окачене о зеленим гранама, гатања и прорицања за здравље, дуговечност, плодност и шта све не. Око празничне трпезе играју се кола, а песме које се изводе обично су митског садржаја и причају о легендарним подвизима лепог, храброг и вољеног Светог Ђорђа.

Превод: Ана Андрејева