Богдан Боев воли да фотографише небо и да овековечава... слободу. На његовим фотографијама виде се птице у слободном лету обасјане сунчевим зрацима. И док их гледају многи би можда пожелели да могу летети попут птица.

Он је човек супротности - као професионални кошаркаш има борбени дух и увек тежи победи, али чим се нађе у природи постаје смеран. Због љубави према птицама и дивљим животињама пре десет година направио је своје прве фотографије. На почетку бављење фотографијом му је једноставно помагало да се ослободи психичког напора који велики спорт генерише, а затим је на фотографију почео гледати као на уметност.

Тзв. wildlife фотографија је везана за више фактора као што су морал, љубав, познавање животиња, упорност, срећа.

Када фотографишемо дивље животиње ми одлазимо у њихов дом и некако постајемо део њихове свакодневице, али смо незвани гости. Тако да морамо пазити како се понашамо да им не бисмо наштетили. Зато ја и многи други фотографи избегавамо фотографисање птица које гнезде и животиња које имају младунчад. Она су веома осетљива и сваки погрешан приступ их може узнемирити и приморати да напусте своја станишта. У ствари, лоша страна wildlife фотографије, са којом се суочавамо јесте то што често пута фали пажљив и морални однос.

Стрпљењеувек бива награђено, верује фотограф. Само је питање времена. Једном да би успео да фотографише вукове он је пуних пет дана морао чекати у свом скровишту.

Највише прија када успеш да направиш фотографију придржавајући се свих правила, а уз то она ти је одузела пуно времена. Јер код wildlife фотографије  ништа није загарантовано – одлазимо, чекамо, чинимо све могуће у жељи да направимо лепу фотографију. Али постоје три важне ствари које су тешко истовремено присутне: добро светло, птица или животиња која ће се фотографисати и прави тренутак.

И једног дана тако и би. Вољом судбине Богдан је отишао да погледа једно сунцокретно поље изнад којег је кружило јато врабаца, а једна од птица била је другачије боје. Светло је било добро, било је птица и он је ухватио прави тренутак.

Када сам се боље загледао видео сам да је та птица бели врабац, а касније сам видео и да су му очи црвене, прича узбудљивофотограф. Био је то мали албино врабац који је од својих родитеља, обичних врабаца, просио храну. Да нисам отишао на то место, можда га никад не бих видео. Али као што рекох, прави тренутак, шанса су од посебног значаја.

Богдан Боев је фотографисао мрке медведе у Финској, разноразне животиње код нас, али су му птице најдраже.

Свака фотографија је везана за нешто што ми пуно значи, за неку забавну причу из мог живота. Нема везе што за остале људе она можда нема неку вредност, али кад је погледам увек се сетим неке моје животне приче.

Данас фотограф по други пут покушава да свој хоби претвори у професију. Некада му је то пошло за руком са кошарком, која му је била дечји сан.

У питању је посао без тржишта. Зато се ствари тешко дешавају, али ипак нема немогућих ствари. Мислим да ћу успети јер волим тај посао и спреман сам да ризикујем. Међутим, још увек не могу рећи да сам свој хоби претворио у професију. Можда сам напола успео.

Било шта да се деси,  Богдану Боеву нико не може одузети умешност да ухвати лепоту, да је осети својом душом и да је издашно дарује осталим људима.

Превод: Албена Џерманова