2. јун је тужан дан за Бугарску, јер смо тога дана пре 140 година изгубили једног од великана, рођених на нашем поднебљу. Али се у тузи буди и радост коју нам је донео његов подвиг, његова храброст, снага духа и љубав према отаџбини – љубав за коју си спреман да се жртвујеш и да погинеш. Својом смрћу Ботев нам је помогао да се пробудимо, да се усправимо, да се ослободимо турског ропства“– то је изјавио у свом говору Калин Каменов, градоначелник Враце, града који сваке године 2. јуна одаје пошту великом песнику и револуционару Христу Ботеву и свим погинулим за слободу Бугарске. Треба подвући да су прве сличне свечаности приређене крајемXIXвека. У миру и рату, под небеским громовима и врућим сунцем, ма каква влада управљала земљом, песник је увек поштован од нашег народа.

Ботев је идол на хиљаде савремених Бугара. Свако зна напамет његове ватрене песме, дели његове идеје и верује да ће оне помоћи нашем народу да се сачува и опстане у годинама тешких кушњи.

Одано посвећен речима и лику Христа Ботева је и врачански учитељ Филип Филипов. Његови суграђани чак кажу да личи на револуционара, а када снимају филм о Ботеву често зову Филипова да тумачи улогу свог омиљеног националног јунака.

- Одмалена сам васпитан као патриота. Мој чукундеда, бугарски учитељ и свештеник, био је и поборник идеје о ослобођењу. За време Априлског устанка окупљао је кандидате за чету Христа Ботева. Иначе, и ја, као и сваки дечко, као дете сам у такмичењима са друговима увек настојао да будем бржи, да скачем више, да бацам даље. Већ тада сам покушавао да будем први, већ тада је Војвода био узор за мене. Док сам био ученик у Враци често су ме питали ког јунака бих волео да одиграм у позоришној поставци Омладинског клуба. Увек сам бирао улогу Ботева – због његовог заноса и ватрене природе осећам га блиским. И данас звуче актуелно сва дела генијалног Бугарина, стварана пре читавих 140 година, и посебно његова дивна „Елегија“ – оштри прекор којим он буквално шамари све што је ниско, простачко и нечисто у животу.

Ове године обележавамо 140. годишњицу Априлског устанка, а јубиларан је и поход „Стопама Ботевљеве чете“, који креће 27. маја од Козлодујске обале и завршава се 2. јуна у Врачанском делу Старе планине, тамо где је погинуо Христо Ботев. Сваке године у првој линији, у устаничкој униформи, корача и Филип Филипов:

- Желим нагласити да поход „Стопама Ботева“ има велики смисао и значај. Прошле године у њему је учествовало 750 деце, док је ове године њих 1.400. Када креирам лик војводе Христа Ботева, не можете ни замислити какав ентузијазам то изазива међу људима. Они вичу, плачу, одрасли и мала деца долазе да ми љубе руку, те се чак осећам незгодно. Најмањи учесник овогодишњег похода има свега 3 године, а најстарији је 82-годишњи деда Арун. Он и његова супруга иду поред мене са тешким ранцима на леђима, али не дају да им нико помаже. Овај поход је израз патриотског духа Бугарина. После толико лажи и лицемерја владајућих снага и администратора, он се повукао у своју чауру. Да бисмо га натерали да изађе из ње, морамо да га подсетимо на нашу славну историју, на оне велике историјске догађаје и маркантне личности и хероје попут Васила Левског и Христа Ботева, али без измишљотина и идеологије. Тада се душа Бугарина отвара, он се враћа успоменама из детињства и поново осећа поносним на подвиг и јунаштво својих предака. Свака искрена порука испунила би напаћени бугарски народ оптимизмом и радошћу. Дух је оно што нас оживљава и одржало је нас као народ кроз векове.

Превела: Александра Ливен