- Не потичем из уметничке породице, мада имам неких рођака са смислом за музику. На пример, моја бака по оцу је била певачица из села Казанка, у Старозагорској области, одакле ми је и презиме. Једна моја тетка је отпевала око 230 песама за тонску архиву БНР, али то су народне песме, са којима ја немам било какве везе. Ако ми нису толико сметали у Бугарској не бих био суочен са дилемом да ли да останем у Француској или не. Бескрајно сам захвалан свима који су ми, како каже мој отац, „зачепили уста“. Да нису били решени да се мене отарасе, не бих видео толико чудеса у свом животу. Не осећам носталгију, већ само огромну захвалност.

- Моје место у Паризу. Човек се увлачи под кожу града и град под вашу кожу. Већ преко 40 година живим на Монмартру. Овде скоро нико није староседелац. Нико се не диви када неко дође издалека и досели се ту. Има толико много религија и није од значаја ко шта је учио. У једном тренутку сам радио са око 200 музичара. Нико те не пита где си учио, шта си радио. Гледају како свираш. Није лако живети, конкуренција је велика. Радим ствари које пре тога нити сам знао, нити сам учио, нити сам замишљао да ћу радити. Занимљиве. Свирао сам са Циганима и писао класични балет за највећу балетску трупу у Њујорку на наруџбину последњег импресарија Игора Стравинског – мис Лилијан Либман. Ја сам самоук. И таква је моја репутација! 

- Висоцки ме је први пут чуо када сам пратио наступе веома познате тада у Француској руске циганске породице Димитријевич, и позвао ме да му помогнем у снимању једне плоче. Затим је одлучио да учествујем у свим његовим подухватима у Француској и то се наставило пет година, до краја његовог живота. Сви су се дивили зашто ја, зашто није узео неког Руса? А он је бежао од професионалног аранжмана, јер му се није свидео. 

Константин Казански каже да нема нити је икада имао неки конкретан циљ, да се ствари у његовом животу дешавају неусиљено. А највреднији тренуци су они када сазнаје нешто ново, што је врло занимљивије од живота према прописима.

- Десило се случајно. За 20 година сам написао две-три песме на бугарском, 100 на француском и неколико на руском и ромском. Једноставно, нисам имао инспирацију да пишем на бугарском. А и за мене Бугарска је била „затворена страница“. И када сам се 1994. по други пут вратио ту, све моје песме из циклуса „Писма из Париза“ родиле су се за свега недељу дана, истовремено и текст, и музика, и аранжман. Не претерујем, за 15 дана сам написао све. Када сам дошао по трећи у Бугарску, свратио сам код мог друга Стефана Цанева и дао му да чује та моја дела. Он ми је одмах предложио да их објавим у књизи и то се десило. За CD нико није био заинтересован, а ја не волим да се сам финансирам. Не болујем и од сујете. Желим да се све дешава спонтано. Да не гледамо на себе исувише озбиљно. Да постоји надреализам, сатира, а не само хумор. Да има живота. Зноја. Никотина. Јер ће без њих уметност личити на обрано млеко. Важна је слобода. Слобода чинити погрешке!“

Превод: Александра Ливен