„Бугари“ („The Bulgarians“) је двојезична фото-прича. Доминирају нијансе сиве боје, можда да би се избегле критике да су наши сународници које је ухватио објектив аутора књиге Антонија Георгијева превише оцрњени или, не дај боже, приказани у црно-белом светлу. Антони Георгијев је већ познат по својим фотографијама „трачке“ и „римске“ Бугарске - он је један од коаутора раскошних албума „Водич кроз трачку Бугарску“ и „Водич кроз римску Бугарску“ о којима су објављени прилози на нашем сајту. На питање да ли је у његовој новој књизи фотографија представљен савремени лик Бугарске, он је категорично одговорио:

„Не, није, јер су претходне две књиге документарне, док ова представља пре свега документарну уметност чији је циљ да се техником црно-беле фотографије дочарају идеје, стања, ситуације.“

Корица књиге је наизглед поетски обликована, снежна белина и контрастна фигура на њој не дају представу о ликовима који нимало не одговарају нашим естетским критеријумима. Неки би их окарактерисали као искривљене, а други који су екстремнији у својим схватањима казали би да су узети из бестијаријума. Као што је речено у тексту Антонија Георгијева и предговору књиге чији је аутор културолог Георги Лозанов, у питању су људи који се никад неће наћи у вестима (осим можда у криминалној хроници). То су они људи на које смо навикли да гледамо као на бирачко тело које кроз демократске механизме одређује органе управљања државом. Идеја је, по речима аутора књиге, „да се нагласе разлике, али да се траже и заједничке карактеристике“. Једна од њих је идентитет чији недостатак или изопаченост су у корену осталих криза које наше друштво доживљава, а Бугарска у последњих четврт века није урадила готово ништа на изградњи свог новог идентитета, сматра Антони Георгијев и наставља:

„Идентитет је нешто индивидуално, он се не може наметати. Живимо у ХХI веку и одавно не носимо чакшире, мада у последње време желе да нам намећу друге ствари као идентитет.“

Антони Георгијев је током 10 година обилазио Бугарску уздуж и попреко. Књига „Бугари“ је плод ових његових путовања и размишљања о нашој земљи. Један од проблема који Антони жели посебно да истакне је недостатак критичког мишљења Бугара.

„Нажалост, способност размишљања ван устаљених шаблона и црно-белих категорија, која је, чини ми се, почетком 90-их година почела да се враћа, у последње време као да полако нестаје.“

Други проблем лежи у наметнутој дилеми „слобода или сигурност“ која може да има различите рефлексије од којих неке воде нихилизму.

„Ови људи су потпуно незаинтересовани за свет око себе, каже Антони Георгијев. - Не занима их ништа од онога што се дешава око њих, изузев једног мушкарца који је између присутних на банкету. Он је једини окренут лицем ка објективу фото-апарата и гледа ме директно у очи и као да погледом каже: „Такви смо, али да смо другачији, ништа се не би променило.“

Књига „Бугари“ Антонија Георгијева инспирисана је делом Роберта Франка „Американци“ (предговор је написао Џек Керуак), које је објављено пре 60 година и једна је од најутицајнијих фото-књига свих времена. У том смислу, може се рећи да је сан о којем се пева у популарној сатиричној песми с почетка демократских промена „Како ћемо стићи Американце“ у извођењу незаборавног глумца Тодора Колева, већ остварен. У књизи „Бугари“ све је осећајно и интелектуално преломљено кроз призму живота и ситуације у нашој земљи. За Антонија Георгијева приступ типа „видети истину у очима“ има много већи значај за обликовање имиџа Бугарске него туристичке брошуре.

Превела: Марина Бекријева