У свету модерне рекламе, култа поп и рок звезда које опонашају чак и неки класични музичари, живи један ћеманџија. Он свира на једноставном инструменту и стално путује широм земље и света, али је то пре свега путовање према себи. Настоји да буде добар човек, жели да уради нешто другачије, али схвата да је за њега ћемане нешто као судбина. О свему томе се са пуно хумора и симпатије према јунаку прича у позоришном комаду Рајка Бајчева „Ћемане“ („Гадулката“) који изазива салве смеха код публике. Монопредстава се игра и на енглеском језику под насловом „The Burning Gadulka“, а превод је урадила Анжела Родел. Нову верзију комада режирала је Милена Анева, а улогу народног музичара креира глумац Мирослав Кокенов. Након неколико успешних спектакала на бугарском и енглеском језику у Лондону, монопредстава „Ћемане“ ће 30. јуна бити приказана на отвореној сцени позоришта „Суза и смех“ („Салза и смјах“) у Софији.

Мирослав Кокенов је дипломирао глуму на Југозападном универзитету „Неофит Рилски“, у класи проф. Венцислава Кисјова. Две године је радио у позоришту у Габрову. Своје образовање наставио је у Енглеској, где је студирао режију на Falmouth University. Тражећи своје место под сунцем, глумац је отишао у Лондон.

„Одлучио сам да уложим снагу и енергију у нешто што ми се свиђа, каже он. - Замолио сам Милену Аневу, асистента мог професора на универзитету, да ми пошаље текстове позоришних комада. Највише ми се допао комад „Ћемане“ Рајка Бајчева. Желим да подсетим да је пре више година он освојио награду за нову бугарску драму на конкурсу који је организовало позориште „Софија“, а затим је постављен у њему. Године 2012. номинован је за награде „Икар“. „Ћемане“ је нешто као ремикс драме „Контрабас“ немачког књижевника и сценаристе Патрика Зискинда која се, ако се не варам, још увек игра на сцени Народног позоришта „Иван Вазов“. У комаду Рајка Бајчева фокус је на односу ћеманџије према инструменту на којем свира. Јунак је разочаран својим животом и незадовољан оним што је постигао. У потрази за разлозима тога, он је закључио да је ћемане криво за све и да му доноси непријатне тренутке и емоције. Почео је да види само лоше стране свог занимања, али је овај инструмент све што има. Нешто попут варијанте „Мрзим те, али без тебе не могу“. Ћемане је у извесном смислу симбол односа према нашим коренима, према припадности балканском миљеу. Рајко Бајчев је написао да му Балкан изгледа као нешто тамно и суморно, али с друге стране, то је место из којег извире пуно светлости и енергије. Свега тога има и у самом комаду који је веома комичан. Ћеманџија приповеда са много љубави, хумора и сарказма.“

Ево кратког одломка из комада „Ћемане“: „Стидети се свирања на ћеманету је, рецимо, нешто због чега сваки ћеманџија ћутке носи своју бол. Проблем је у томе што стално наилазиш на неразумевање људи. Ако у рукама држиш гитару, они обично вичу од задовољства и одушевљено скачу, па кажу: „О, то је гитара! Хајде, свирај нешто!“ А изглед ћеманета их баца у панику, гледају га са опрезом и чуђењем и питају: „Ма шта је ово?“ А њихови очи кажу: „Молим те, врати ово у футролу!“. Онда мораш дуго објашњавати да је то ћемане, бугарски народни инструмент и изгледаш тако као да се извињаваш зато што си нарушио њихово спокојство.“ 

На сцени ћеманџија не само прича него понекад и свира. Због тога је Мирослав доста брзо научио да изводи једноставне мелодије.

„То је био један од мојих главних проблема, каже он. – Вратио сам се у Бугарску да купим ћемане, али нисам имао времена да узмем ниједан час свирања. У Енглеској сам кратко време учио код мог познаника Грка који је извођач на лири. Озбиљно сам почео да учим свирање ћеманета код једне наставнице у школи при амбасади Бугарске у Лондону. Већ могу прилично добро да изводим копаницу. Премијера комада „Ћемане“ је била у фебруару у Бугарском културном институту у британској престоници. Одржане су две представе – на бугарском и енглеском језику. Један британски критичар је написао веома позитивну рецензију. Пре око две недеље било је још пет мојих представа у The Drayton Arms Theatre. Политика овог позоришта је да представља страну уметност, али смо одлучили да осим две представе на бугарском, изведемо и три представе на енглеском језику. Комад је изазвао лавину смеха. Имам осећај да Бугари дубински разумеју и хумор и размишљања о нашем националном карактеру, али се и Британци веома забављају.“

Након представе комада "Ћемане" на сцени позоришта „Суза и смех“ Мирослав Кокенов намерава да направи кратку турнеју у Ловечу и још неколико бугарских градова која ће се вероватно одржати у јесен. Глумац је позван да учествује 23. и 24. октобра на Clapham Fringe Festival у Лондону. Публика може гледати монопредставу „Ћемане“ и 3. јула на сцени позоришта „Сфумато“ у нашем главном граду.

Превела: Марина Бекријева