Последњих година проф. Воденичаров се све више фокусира на другачији модел музицирања који му се веома допада.

„Импровизована музика заузима све значајније место у мом раду, каже он. – Свирање импровизација ми доноси све веће задовољство и за мене је то најприроднији и најслободнији начин стварања музике. Још у детињству сам стално импровизовао. Мислим да то веома обогаћује самог музичара јер је импровизација заправо компоновање у реалном времену, на лицу места. Она до неке мере развија способност компоновања, ако уметник има такве импулсе. Поред извођачког и педагошког рада у подужем временском периоду сам се и сам релативно активно бавио компоновањем, али сам схватио да не могу квалитетно да радим толико ствари истовремено. Могу рећи да своје идеје о компоновању реализујем управо кроз импровизацију. Увек сам сматрао да је овај облик музицирања веома привлачан. У последњих десетак година у својим рециталима комбинујем комаде из класичног репертоара и импровизоване комаде. У почетку, када сам нудио програме, организатори концерата су били помало забринути како ће све испасти, али су после њих долазили мени насмејани и задовољни реакцијом публике и чињеницом да су чули нешто ново, спонтано и другачије. На конзерваторијуму водим радионицу импровизације за студенте који уче класични клавир. Мислим да је веома важно да они изграде вештине импровизације, односно стварање музике на начин превазилажења нотног текста.“

Бојан Воденичаров је подсетио да је до средине 19. века импровизација била главни облик музицирања, а у ренесанси и бароку је била посебно цењена. Многи велики и познати композитори знали су на концерту да одсвирају – импровизују цели један музички облик. То је био њихов прави „специјалитет“.

Прошле године је белгијска издавачка кућа Fuga Libera објавила албум Бојана Воденичарова насловљен „Random Patterns“ („Случајни модели“).

„На овом ЦД-у се налазе соло импровизације које сам давно снимио, али дуго времена нисам могао издати због финансијских разлога, рекао је проф. Воденичаров. - Није тајна да музичке компаније широм света имају тешкоће и многе од њих су чак обуставиле своју делатност. У књижици која прати ЦД албум сумирао сам своја запажања и истраживања на тему импровизације. Почео сам од историјских аспеката – до почетка 19. века извођачи су уједно били и композитори. Један од разлога што је импровизација све мање заступљена у музичкој пракси делимично лежи у строгој подели између ове две активности. Навешћу само један пример из времена романтизма. Осим што је био композитор, Роберт Шуман био је и пијаниста, диригент и музички критичар. Други разлог је већа сложеност музичког језика и велика разноврсност, сложеност и комплексност стилова у 20. веку. Поменуо сам и речи славног канадског пијанисте, извођача, композитора, оргуљаша, писца и стручњака за медије Глена Гулда да је подела на композиторе и извођаче погубна за музику. Потпуно делим ово мишљење, јер данас у музичком образовању и на свим нивоима постоји велика диференцијација између теоретичара, извођача и композитора. По мени, импровизација је онај користан облик који доприноси превазилажењу ове драматичне „поделе рада“ и поновном повезивању теорије, компоновања и извођења у једну целину. Убеђен сам да је импровизација главни облик музицирања. Она је изворни облик музичког изражавања зато што се у њој у исто време одвија и компоновање и извођење.“

Превела: Марина Бекријева