Владимир Величков је концертни кавалиста, члан различитих музичких састава, учесник домаћих и међународних музичких пројеката. Добитник је награда са престижних такмичења, снимио је музику уз пратњу уметника светског гласа. Посебно је познат по својим  мајсторским импровизацијама у различитим стиловима и жанровима – етно, џез, рок и класичној музици.

Владимир Величков је почео да свира на кавалу када је имао тек шест година, а да никада раније није слушао извођења на том инструменту. Када је мало одрастао свирао је у Оркестру народне музике при Дому културе у родном граду Плевену. Завршио је Националну школу уметности „Панајот Пипков“ у Плевену, где је истовремено изучавао класичну и народну музику, а његов професор кавала Валентин Недјалков усмерио га је на т.зв. модерно свирање. Накратко је био солиста Ансамбла народних песама и игара ”Дунав” у Видину. Диригент ансамбла Генчо Генчев му је посаветовао да положи пријемне испите на Академији музичке и плесне уметности у Пловдиву што је он и учинио. За време студија Владимир је свирао у оркестру Академије, а касније је постао и хонорарни предавач кавала на Академији. Од две године предаје кавал на Пловдивском универзитету.

„Обрасци такве врсте музицирања и интерпретације фолклора јако су ме импресионирали када сам први пут чуо плочу са извођењима кларинетисте Иве Папазова и хармоникаша Петра Ралчева. Ова музика -  микс фолклора и џеза освојила ме на прво слушање. За сада немам пуно снимака зато што желим да осмислим све елементе: музичку грађу, начин интерпретације усаглашен са уметничким танчинама, различите нијансе звука, особине музичког дијалога са осталим инструментима. Потенцијал кавала је такав да се може такмичити са кларинетом и флаутом.“

Који су музички сусрети највише инспирисали Владимира:

„Пре свега бих навео сусрет са Стенлијем Џорданом – једном од највећих живих легенди џез гитаре, који свира са обе руке на врату гитаре (не користи трзалицу). Гледао сам га у једном шоу-програму на телевизији када ме је неки пријатељ из Пловдива назвао телефоном и рекао: ”Узми одмах кавал и дођи у ту и ту салу.” Одем ја, а тамо – велика гужва, али нико од народних свирача, већ једино џезмени. Тада ми је тај пријатељ рекао: „Сад ће доћи Стенли Џордан, а ти одсвирај нешто са њим”. Нити сам ја, нити он знао да ћемо наступити заједно. Први пут смо се видели на сцени, све је испало веома свеже и занимљиво, а онда смо остали да причамо до ситних сати. Био сам срећан када ме је позвао да учествујем у његовим наступима.“

„Универзитет ми је пружио значајну подршку у остварењу те моје иницијативе. Стручњаци са универзитета су уредили салу из које се у реалном времену остварује онлајн веза са сваком тачком планете. Тако сам се повезао са многим кавалистима у Јужној Америци, Африци, Аустралији, Холандији, Француској, Данској. У Бугарској је уврежено мишљење да је кавал бугарски инструмент, али његови корени сежу дубоко у источњачку традицију. Коришћен је у ритуалима у којима је тражен спој духовних и физичких аспеката људског сазнања. У Месопотамији људи који су свирали на сличном дувачком инструменту називани су „кавал“. Током времена инструмент је назван по имену извођача.”

Владимиру Величкову није туђа ни свадбарска музика.

„Још као ђак сам свирао такву музику. Наступао сам са познатим музичарима северне Бугарске као и са некима из Тракије – са прослављеним Ивом Папазовим, Нешком Нешковим, Османом Жековим. Атанас Стојев, вођа групе „Канарите“ лично ме је позвао да им се придружим. Нећу заборавити шта ми је он рекао када ми је дао два сета сценске одеће: „Да ли ћеш их носити два месеца, две године или 20 година – само од тебе зависи." Догађало се да у току неколико месеци имамо више од 20 ангажмана. Са групом "Канарите" наступам и данас. ”

Превела: Ана Андрејева