„И овога пута нисам могла да седим код куће, није ме држало место и упустила сам се у неке нове авантуре. Крв ми ври, а душу маме непознате дестинације које вапе за откривањем. Сад се припремам за путовање у Шпанију, познато као Ел Камино или Камино де Сантиаго – Пут Светог Јакова,“ написала је на свом блогу у мају Алена Сапунџијева, један од чланова софијског Клуба путешественика. У причи коју је поделила са другим љубитељима путовања широм света, она је поменула да јој је Латинска Америка највећа пасија, али је сада одлучила „да се мало одмори“ и посети земље попут  Исланда, Норвешке, Португалије, Француске и Андоре. „До краја године планирам путовања по Бугарској и Европи и уживаћу у лепоти природних и историјских знаменитости,“ обећала је себи Алена. Она често гостује у Клубу путешественика где представља своје фотографије и дели утиске са људима који воле да откривају непознати свет кроз непосредни контакт са њим.

Клуб путешественика представља привлачно место за оне који желе да поделе своје доживљаје и искуства са путовања, да нешто више кажу о мање познатим местима, те помогну људима којима предстоји дуго путовање. Није занемарив ни број оних који не путују, али зато воле да чују приче о далеким местима како би се макар на сат разведрили и удаљили од суморне свакодневице.

Идеја о стварању Клуба путешественика у Софији родила се током дугог путовања Маргарите Ангелове у иностранство. У реализацији су јој помогли пријатељи са којима је изнајмила малу просторију лоцирану у самом срцу бугарске престонице. Сами су израдили намештај за своје састајалиште. Део декора чине географски атласи света, туристички водичи и литература која нуди обиље актуелних и корисних информација посетиоцима клуба. Оно што је драгоцено јесте да се поред презентација у клубу одржавају и курсеви пружања хитне медицинске помоћи лицима која су настрадала у планини или на путовању. Интересовање за стицање сличних знања је велико, што потврђује и чињеница да је обуку до сада прошло око 300 особа. Према речима Маргарите Ангелове, свако путовање до непознатих дестинација је лични и интимни доживљај који мења поглед на свет и однос према људима и себи:

„За време путовања по свету сазнала сам нешто више о свом карактеру. Без обзира на то што сам на себе увек гледала као на слободољубиву особу, испоставило се да ја, у ствари, робујем предрасудама. Али човек који путује отворен је према свету, у прилици је да упозна и проба пуно нових ствари за које донедавно није ни знао да постоје. Када се врати с путовања човек се осећа испуњеним, мења поглед на свет, а на помолу су и нове идеје за које верује да их може остварити. У протекле три године, колико је прошло од оснивања клуба, приметила сам да је интересовање за путовања знатно порасло. Свако тражи нове изазове, хоће да изађе из „кутије,“ односно свод дома, те да прође кроз нове авантуре и подели своје утиске са пријатељима. И као што ми обично говоримо, путовање је завршено тек након што поделиш своје доживљаје са осталима. Путовање може да траје један дан, а понекад може да потраје месецима, па чак и годинама. Дакле, сваки на свој начин тумачи шта је то путовање. Све теже се налазе нова места која још нико није посетио и представио кроз фотографије и призму личних доживљаја. Паметним телефонима човек буквално свуда где жели може да фотографише и пошаље слике на друштвене мреже, уз ознаку тренутне локације. Усамљена путовања нису толико популарна. Све више људи на пут креће вођено жељом да успостави нове контакте, те има ширу комуникацију са светом.“

„Путовање је део људске природе,“ каже Маргарита и додаје:

„Људи измишљају нове начине да се упусте у разне пустоловине. Што се више човечанство упушта у игру откривања света, то више свако жели да покаже шта може и докле сежу његове могућности. Недавно је у клуб дошла једна млада дама – Антонија Хубанчева, која истражује шишмише. Она је у више наврата ишла на експедицију у Панами, на Хавајима, Африци. Тамо је живела у џунгли, са дивљим животињама. За остале чланове клуба је Антонија право оличење авантуристе, пошто је за сва та места кренула сама. Тамо се упознала са мештанима и уз њихову помоћ успела да се спусти у пећине и посети иначе недоступна места, станишта слепих мишева. Антонија воли природу, па чак и различите врсте змија, жаба и гуштера. Ослобођена је свих страхова и предрасуда, те у потпуности посвећена својој истраживачкој мисији. Сваки сусрет са таквим људима нас инспирише. Дешавало се да сусрет са таквом особом као што је Антонија подстакне жеђ за пустоловинама код многих људи који се нису усуђивали да крену на пут, те да их претвори у ватрене љубитеље путовања и верне чланове клуба,“ рекла је Маргарита Ангелова.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова