Музички спектакл „Ла“ (нота „а“) има своју историју. Глумац Рашко Младенов и музичар Константин Цеков из познате групе ФСБ (Формације студио Балкантон) већ четири године су заједно на сцени, а њихов ауторски спектакл и даље окупља бројну публику. Јунаци комада „Ла“ – двојица старих музичара живе у старачком дому. Деле исту собу, као и своје успомене и музичке идеје. Понекад се споре око разних ствари, али се међусобно добро разумеју – онако како се разумеју људи који су свој живот посветили музици. Они живе уз музику своје младости, својих фантазија и осећања. Музика је и у старости њихово једино средство изражавања.

„Одмах ћу рећи да је главни „кривац“ за овај подухват моја прва братучеда Живка Шопова, супруга Константина Цекова која је одавно инсистирала да заједно урадимо нешто, прича Рашко Младенов. – Док сам ја писао сценарио, он је стварао музику. Највећу заслугу за сценску реализацију нашег пројекта има Крстјо Крстев, директор позоришта у Пловдиву који га је одобрио. Тамо смо изводили спектакл око годину дана, а затим смо почели наступати и на сцени Малог градског позоришта „Иза канала“ у Софији. За овај спектакл је неопходно потребан велики клавир, а Косјо свира на електронском клавиру који има изузетно високе техничке карактеристике. Наш комад се толико допао једном трговцу да нам је обезбедио велики клавир за све представе у Малом градском позоришту „Иза канала“. Организовао је његов превоз и до Варне где смо играли комад на међународном фестивалу „Варненско лето“. Око годину дана наступали смо у Омладинском позоришту „Николај Бинев“ у престоници, а након отварања Сити Марк Арт центра наш музички спектакл представљамо тамо. Овај нови простор за културне манифестације смештен је у бившем легендарном биоскопу „Левски“ у софијском булевару Јанка Саказова. Људи који су извршили његово преуређење уложили су много труда и маште, удахнули нови живот овом месту и претворили га у модеран и функционалан објекат, а наиме у веома комфоран салон са пространим фоајеима, рестораном, баштом итд. У нашем спектаклу понекад учествују као гости и други музичари којима обично додељујемо комичне улоге. Наступали су певачи Васил Петров, Хилда Казасјан, Поли Генова, гитариста Иван Лечев, а ове недеље наш гост је био велики глумац Ицко Финци. Он је глумио виолинисту који тражи кров над главом и жели да буде смештен у старачком дому.“

У априлу ове године Рашко Младенов је у својој старосној категорији  освојио прво место на конкурсу пијаниста аматера „Вивапиано“. У последње време глумац поклања велику пажњу свирању клавира.

„Можда ме је управо конкурс „Вивапиано“ о којем сам сасвим случајно прочитао на интернету, инспирисао да се вратим клавиру, наставља Рашко Младенов. – Данијела Дикова, директор конкурса је поводом 120. годишњице рођења нашег еминентног композитора Петка Стајнова наручила неким савременим ствараоцима да компонују музичке комаде на теме из његових дела. Наишао сам на изузетно дело – „Токату“ Божидара Абрашева-млађег на тему „Раченице“ Петка Стајнова. Оно ме толико фасцинирало да сам одлучио да учествујем на конкурсу „Вивапиано“. Добио сам награду и свирао на гала концерту. Вежбање клавира стварно ми доноси задовољство. От Ицка Финција сам сазнао да ће се у априлу следеће године у Паризу одржати конкурс пијаниста аматера на којем намеравамо да учествујемо. Иначе, на клавиру сам почео да свирам са 5 година. Завршио сам Националну музичку школу у класи доц. Лидије Кутеве, а затим сам примљен на Бугарски државни конзерваторијум. У међувремену је стигло писмо из Министарства одбране и испит је поништен јер није било прикупљено довољно регрута за војску. Служио сам војни рок од две године у тенковском пуку у месту Грудово, а о свирању клавира није могло бити ни речи. Али, имао сам право на одсуство да конкуришем за упис на високе школе. Положио сам пријемне испите на Националној академији за позоришну и филмску уметност „Крстјо Сарафов“, где сам и, на моје велико изненађење, примљен. Тамо сам се школовао код феноменалног педагога проф. Желча Мандаџијева који ме је већ прве године студија придобио за позориште. Иако сам глумац, музиком се бавим целог живота. Што се тиче нашег спектакла, рећи ћу да се одлично забављамо, улазимо у дијалог са публиком и збијамо шале са њом. На пример, јунак чији лик тумачим добија писмо са понудом да сними нешто и веома је поносан због тога. Након што пажљиво прочита писмо, сазнаје да се од њега тражи да сними гласовне поруке на новој линији метроа и наљути се због тога што је потцењен. За ову сцену спектакла Косјо Цеков је компоновао песму у стилу Формације студио Балкантон са једним јединим текстом: „Пажња, врата се затварају! Следећа станица - Жолио-Кири.“ Користили смо име једне од метро станица у Софији (названеповеликом француском научнику Фредерику Жолио-Кирију). Овај музички спектакл доноси нам много задовољства и радости и надам се да лепе емоције преносимо на публику.“