Познато је да се хришћанство борило против паганства, али се упркос томе не може порећи да између паганских и хришћанских верских објеката постоји веза која није систематски анализирана и проучена, сматра наш саговорник доц. Љубомир Цонев са Института за физику чврстог стања.
„По селима се често препричавају легенде о томе како је неко уснуо сан да се на неком месту налази неки реликт. Када су људи вођени знатижељом одлазили на поменуто место они су заиста налазили нешто и обично су на том месту подизали капелу. Таквих случајева има исувише много да бисмо их сматрали пуком случајношћу. По мени је овај континуитет повезан са сећањем становника на света места која су постојала у прошлости.“
Један од примера те појаве је локалитет „Крстати камен“ који се налази у близини града Ћустендила, готово на граници са Македонијом. Реч је о оброчном крсту чија висина износи 2 метра, а који је исклесан од масивне стене. Крст је пао и поломио се пошто се ударио о стену иза њега. Љубомир Цонев је одлучио да посети ово место.
„Кренух да обиђем стену када сам приметио да одозго има веома лепа удубљења, рупе округлог облика, са уздужним каналом за дренирање воде. Археолози су мишљења да су у питању праисторијска светилишта. Шта су заправо у те рупе стављали – млеко, воду или вино, није познато, јер су то светилишта која потичу из 2. хиљадулећа пре Христа. Био сам запањен. Питао сам се каква је то сила која је средњовековним људима указала да је на том месту пре хиљада година такође било светилиште.“
Други веома упечатљив објекат је оброчиште „Свети Петар и Павао у селу Червен брјаг код града Дупнице, прича доц. Цонев.
„На том локалитету се налази праисторијска хумка у коју је посађен менхир – вертикални камен висок 2 метра. У хришћанској епохи горњи део камена је био исклесан у облику крста. С једне стране је направљено удубљење за свеће. Испоставило се да и у западној Европи има сличних случајева. На врху менхира се обично праве крстови као обележје нове епохе, док се на хумкама, другим мегалитским објектима и долменима, на пример, чешће гради капела. Али се у западној Европи о сличним објектима брину, док сам их ја овде веома тешко пронашао,“ каже доц. Цонев, истичући да се информације о тим објектима све теже налазе јер о њима обично причају старије особе.
Веза између хришћанства и паганства може се открити и у надградњи ликова. Такав је и случај са трачким коњаником, божанством познатим под именом „Херос.“ Ево шта је још рекао доц. Љубомир Цонев.
„Лик трачког коњаника створила су племена која су пре нове ере насељавала простор Балканског полуострва. Приликом ископавања терена пронађено је 5.000 рељефних плочица са овим ликом. Изгледа да су мештани свог бога замишљали као коњаника. Коњаник није био агресиван. Обично је приказиван како јаше кроз шуме и поља или иде у лов. Такве плочице су се израђивале до краја 4. века. Негде око 9-10. века појавио се култ Светог Георгија који је, према легенди, био ратник. На почетку је Свети Георгије приказиван са мачем и штитом у руци, а био је у стојећем или седећем положају. Приказ свеца као коњаника настао је у 9. веку, код источних хришћана. Претпостављам да је локално становништво неговало традицију да када поштује неког јунака или бога, да га замишља као коњаника. У периоду од 15. до 19. века у многим местима широм земље плочице на којима је био приказан лик трачког коњаника биле су поштоване као иконе Светог Георгија.“ Сличан случај је забележен и у Пловдиву. Почетком 20. века је у граду отворен музеј. Директор музеја Борис Дјакович је обилазио куће у околини како би набавио потребне артефакте за музејске збирке. У једној кући је у ћошку видео малу кућну капелу са плочицом на којој је насликан лик трачког коњаника. Занимљиво сведочанство о вези између Хероса и Светог Георгија према доценту Цоневу је и дупла икона откривена у Созополу почетком 20. века.
„Она представља рељефну дрвену плочицу на којој су двојица коњаника – Свети Георгије и Свети Димитрије, са рамом израђеним у 17. веку. Претпоставља се да је дрвена плочица старија. Свети Георгије је приказан са копљем у руци како се бори против неке зверке. На леђима носи лук и торбу са стрелама, што није карактеристично за друге иконе свеца. Ово је далека асоцијација на трачког коњаника који је био ловац. Испред светаца је дрво око којег се увила змија на коју је Свети Димитрије кренуо буздованом. Сиже са Херосом, а исто тако и дрво са змијом представљају мотив који се може видети на половини плоча из трачког доба. Иконописац је намерно копирао старе обрасце. У хришћанству нема сличан сиже,“ нагласио је доц. Цонев.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива доц. Љубомира Цонева
Регионални историјски музеј у Добричу и Универзитет „Марија Кири – Склодовска“ из Пољске организују међународну научну конференцију која ће бити посвећена пољско-угарском краљу Владиславу Варненчику. Према информацијама које је објавио музеј,..
Бугарска православна црква данас, 11. новембра (по старом календару 24. новембра), слави успомену на Светог Мину. У Бугарској, овај светац који је познат као светац који најбрже помаже онима који му се искрено обрате у молитви, ужива велику љубав и..
Осми дан новембра је у календару Бугарске православне цркве означен као Сабор Светог Архангела Михаила и осталих небеских бестелесних сила које су победиле силе мрака. Празник је у народу познат као Аранђеловдан. Свето писмо казује да..