Богородица је за Бугаре пресветла, безгрешна и милосрдна. Понекад сурово казни, па чак се и освећује, за разлику од њеног лика у јеванђељским текстовима, где је описана као смирена и благодушна светица која подједнако стрпљиво прихвата и радост, и патњу. Света Дева се не љути на оне који је вређају, води вернике у свако добро и одвраћа их од сваког зла.

Највећи богородичин празник обележава се 15. августа, по новом, односно 28. августа по старом календару – то је дан Успења Пресвете Богородице, када се она вазнела на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Три дана пре тога, док се молила, јавио јој се анђео Гаврило и реко јој да ће се представити. Тада је Марија зажелела да још једном види апостоле, а када умре да је сахране у Гетсиманији. Три дана после смрти отворили су њен гроб и нису тамо нашли тело Маријино већ су је опазили на облацима са анђелима и она им рекла: „Радујте се! Ја сам с вама до века!“

У народу празник Успења Богородичиног се зове Велика Госпојина. Људи верују да Богородица поседује снагу да чува од злих сила, да лечи и протерује безнадежне болести. Посебно дубока је њена веза са породичним огњиштем. Она се сматра заштитницом жена и породиља. И дан данас многи верници проводе ноћ уочи њеног Успења у црквама и манастирима чији је она патрон у нади да ће добити чудотворно исцељење или дугоочекивано дете. Сматра се да је то празник пре свега жена које још нису се порађале. Тога дана оне не раде, али обавезно свраћају у цркву. Носе различите поклоне и полажу их пред икону Девице Марије. На јутарњој освештавају се и први плодови убрани с поља и баште, као и хлеб од новог брашна, а понегде и сир. Онда жене деле храну за здравље живима и у успомену на мртве. Успењу Богородичином претходи двонедељни пост, те се зато на дан Велике Госпојине спрема богата празнична трпеза.

Бугари веома поштују цркве које носе име Богородице и иконе са њеним ликом. Код нас има и више предела, па чак и путева који су везани за легенде о њеној чудотворној моћи да штити и помаже људима.

Веру у способност Деве Марије да исцељује болеснике уочавамо и у називима неких лековитих трава. На пример, тзв. „богородиче“, које је у Србији познато као метвица. Та биљка, у ствари, има седам варијација које се у народној медицини примењују за лечење различитих болести. Сакупља се између Велике и Мале Госпојине. Жене је беру идући на њиву и остављају поред корена, а на повратку је покупе, те је код куће вежу у снопиће и окаче да се суши. Први снопић односе у цркву три недеље после Велике Госпојине. Верује се да чим им свештеник прочита молитву, траве постају много моћније. Према народним исцелитељима, купке са метвицом помажу женама.

Друга једна биљка која код нас носи име Богородице је „богородичина кашика“ или горка детелина или тролист. Она се и данас користи не само за лечење људи, него и животиња. У појединим рејонима земље пак популарнији назив ивањског цвећа је „богородичина слама“. Од његових жутих цветова и дела стабљике се спрема диван чај са мирисом меда. У народној фармакопеји има много рецепата са биљкама чија имена подсећају на култ према Богородици – богородичина ручица (мрачна трава), богородичине свећи (свећица), госпина коса… А скупа се све те траве зову „госпине биљке“.

У народу се верује да милост Маријину можемо спознати и преко извора и чесми. Једном освештани њеним додиром, они више нису обични извор воде, већ чудесна врела. Благословљени су пошто је Мајка Исусова пила од њих или пак опрала руке и лице, а онда њихову снагу упијају сви који прођу поред тог извора – и праведни, и грешни.

Превод: Александра Ливен