Недавно је постало јасно да ће 6. новембра паралелно са председничким изборима бити одржан референдум о изменама Изборног законика у Бугарској. Догађаји који су претходили овом референдуму указали су на растући ентузијазам у корист референдумског изјашњавања грађана као израза непосредне демократије. Иницијативу је покренуо познати бугарски шоумен који је са својих шест питања, колико их је било на почетку, освојио срца многих незадовољних политиком у земљи грађана. Ко не би желео да у условима незреле демократије и све веће политичке корупције смањи број народних посланика, да увођењем електронског гласања редукује утицај купљених гласова и савлада криминал помоћу директног избора директора обласних дирекција МУП-а и шефова рејонских управа обласних дирекција МУП-а. Али је управо та три питања Уставни суд укинуо. Тако бирачи треба да се изјасне да ли подржавају да се народни посланици бирају по већинском изборном систему, да ли да се уведе обавезно гласање и да ли да се смањи државни подстицај за партије. Без обзира на питања на предстојећем референдуму и понекад исувише бучну кампању „за“ или „против“ његовог одржавања, еуфорија око идеје о непосредној демократији у Бугарској је категорично показала да је поверење грађана у политичку класу и посебно у народне посланике, које су сами изабрали, дотакло дно. На сваке четири године бирамо 240 посланика, заступника и заштитника наших интереса у парламенту. Али већ годинама парламент глуми усамљеног вођу међу институцијама које уживају најмање поверења бирача. Одржавањем модерног у последње време референдума грађани једноставно покушавају да врате право на непосредно учешће у вршењу државне власти, али су приморани да реше и нека питања везана за државну политику. На референдуму одржаном почетком 2013. године грађани је требало да одлуче о будућности нуклеарне енергетике у земљи, одговарајући на питање: Да ли подржавате да се нуклеарна енергетика у Републици Бугарској развија изградњом нове нуклеарне централе?“ У ствари, грађани је требало да се изјасне о нејасној судбини друге нуклеарке „Белене.“ Тада је око 60 посто грађана рекло „да,“ што никако не значи да су подржали градњу дотичне централе. И обрнуто – они који су рекли „не“, у ствари, нису били против нуклеарне енергетике, већ су се успротивили реализацији конкретног пројекта. Три и по година касније већ знамо да референдум није расветлио судбину пројекта изградње нуклеарке „Белене.“

Тражење мишљења гомиле по толико битним политичким питањима практично помера дебату о њима током предизборне кампање за парламентарне изборе. Партије које би требало да представљају поједине друштвене слојеве ретко кад пружају бирачима могућност да се обавесте о идејама о развоју земље пре него што заокруже одређену партију на гласачком листићу. Уместо да покрену ефикасну расправу о предложеној државној политици, на изборима се партије у Бугарској обично баве једнодневним темама и личним препуцавањима, што онемогућава формирање дугорочних циљева, а континуитет у политици наставља да буде страна реч за домаћу партијску елиту. На тој позадини, сасвим логично су грађани удруженим снагама кренули у потрагу за алтернативом и начином на који би променили политичку стварност. Но референдум далеко није привлачан инструмент. Убеђење да ће изјашњавањем грађани повратити власт је лажно, поготову кад шоумени са ТВ екрана искоришћавају очај људи и иницирају референдум. Било би неозбиљно очекивати да ће гласачи формирати компетентно мишљење по широком кругу питања, која су предмет државне политике, као што су изборна права или нуклеарна енергетика. У таквим случајевима људи гласају вођени интуицијом. Поред тога, из резултата референдума не проистиче одговорност коју у идеалном случају носе политичари у једном демократском друштву. Предстоји нам да видимо какав ће бити резултат референдума почетком новембра и шта ће произаћи из тога. Оно што је сигурно је да референдум неће подићи поверење у демократске установе код нас, али ће зато можда повећати рејтинг шоумена који га је иницирао.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова