Заоравање су некада радили како би заштитили село од епидемије, туче, поплаве, пожара, а исто тако су људи веровали да ће их чувати од злих духова. Дешавало се да сеоски бунари пресуше, опака болест покоси већину становника или нека друга несрећа онемогући живот на селу. Тада су сеоске старешине бирале ново место које је обично било велика ливада на стабилном тлу, окружена шумама, а у близини су биле водене површине. Како би заштитили ново село људи су изводили обред заоравања. Припреме за тај обичај су одузимале пуно времена, стога су га изводили релативно ретко, забележио је познати етнограф Димитар Маринов. Почетком 20. века је Маринов нашао само једно заорано село код нас (пре сто година), у неким местима су му мештани открили додатне детаље о том обичају, а била су то насеља углавном на истоку земље. У неким селима је било досељеника из Једрења, Кркларелија (Лозенград), Александруполиса (Дедеагач) и других места. По његовим речима, у централној, северној и западној Бугарској овај обред није био познат.

Шта представља заоравање? Прво је требало да нађу такорећи „дупло дрво,“ са два стабла, људи су их секли и од њих израђивали дрвене делове рала. Гвожђе за израду раоника се набавља из девет места – девет различитих округа. Тај раоник су ковачи близанци откивали за једну ноћ. Ковало се само ноћу. Чим први петлови запоје, прекида се посао. Израда рала је захтевала да учесници буду потпуно наги, а радили су ћутке. Голом телу се у прошлости приписивала натприродна моћ, пошто се веровало да је наг човек у потпуном јединству са природом. Након што рало буде завршено, друга браћа такође близанци упрежу два вола и заоравају једну или три бразде око села. Бразда је представљала магијски круг у који демонске силе не могу да уђу. Орачи такође треба да буду без одеће, а орање се врши у глуво доба. Браздама се описују три концентрична круга удаљена један од другог 2-3 метра. Обавезно су претходно обавештавали све становнике села како не би излазили из куће. За време заоравања није дозвољено да неко уђе у село, стога су мештани чували стражу на свим раскрсницама. У народу се веровало да ако неко види ритуално заоравање, оно ће изгубити своју магичну моћ и више неће чувати од природних катастрофа и болести. У неким крајевима су близанци ишли у супротним смеровима и на месту где би се касније срели клали су волове и закопавали их под земљу, уз закључан катанац. 

Често је извођење тог обреда пратио низ других магичних радњи. По завршетку заоравања мештани су гасили ватру на свим огњиштима. Близанци су „живу“ ватру добијали на могуће најисконскији начин – помоћу трења дрвета о дрво. Свако је узимао из те ватре и односио кући. Према предању, тзв. „жива“ или „млада“ ватра прогања зло. У неким селима су током заоравања и паљења ватре две близнакиње месиле обредни хлеб.

Пошто је овај обичај тешко изводљив, у неким местима је био замењен тзв. провлачењем кроз кошуљу. Занимљиво је поменути да се тај ритуал изводио у насељима где су поштовали обред заоравања. За овај обичај је потребна црна вуна и „чисте“ жене или девојке које ће је обрадити и припремити. Прво су налазили црног овна, стризали су вуну, прали, сушили, прели, ткали и шили кошуљу. Понегде су уместо вуне користили конопље. Све је требало да буде завршено за једну ноћ – вуну су стризали по заласку сунца, а израда кошуље је требало да буде завршена пре свитања. Жене су се обично окупљале у некој кући на крају села где су ткале платно које су звале „чумино.“ Сматрало се да ће кошуља сашивена на тај начин имати лековиту и магичну моћ. Кроз њу су се провлачили сви укућани. Док траје ритуал провлачења људи су потпуно наги, стога су то мушкарци и жене радили одвојено, у глуво доба. Провлачење се радило ван села – у башти, на њиви и сл. Веровало се да ће људи који су се провукли кроз такву кошуљу бити здрави током целе године. После тога су се кроз њу провлачили и суседи који су помагали у њеној изради. Девојка сироче „јаше“ кошуљу или платно и тако три пута обилази село након чега се платно, кросно, преслица, вретено и све остале справе и алатке уз чију је помоћ сашивена кошуља закопавају на међи два атара.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова