Тачно пре недељу дана, 21. августа, навршиле су се 154 године од рођења пловдивског добротвора Димитра Кудоглуа. Иронијом судбине, на исти тај дан су ватрени језици прогутали складишта дувана која је Кудоглу завештао будућим генерацијама и Пловдиву. Овај случај је изазвао буру беса и сумње да је у питању намерно изазивање паљевине због грађевинских интереса.

За становнике Пловдива те зграде нису само и једино архитектонско наслеђе. Оне су симбол добротворности и племенитости једног великог Бугарина који је издвајао велике износе новца за реализацију различитих идеја. Али у она времена нису једино имућнији давали пуним шакама, већ је и држава гарантовала добротворима да ће њихова воља бити испоштована. Тако је, рецимо, завештање складишта дувана било заштићено законом који су народни посланици усвојили 1926. године. Циљ му је био да се месечне закупнине за коришћење складишта користе за покривање трошкова Дома добротворства и народног здравља у Пловдиву. За потребе нове здравствене установе Кудоглу је уступио зграду хотела „Цар Симеон,“ који је претходно купио. 8. новембар, дан Светог Димитрија, није случајно изабран за датум свечаног отварања болнице 1927. године. По речима историчара Владимира Балчева, који нас подсећа на тадашње догађаје, Кудоглу је хтео скромну церемонију, али нису успели да зауставе људе који су хтели да захвале добротвору. На путу ка новој болници улицама су се орили узвици „Ура!“ а на хиљаде грађана који су добили шансу за бесплатно лечење бацало је цвеће. У име те племените ствари, владиним указом потписаним 4. октобра 1932. године новоотворена болница је ослобођена плаћања царине и свакојаких накнада и пореза. 1940. године Цар Борис ІІІ и царица Јоана су посетили болницу.

„Хиљаде мештана се излечило захваљујући тој установи и новцу који су добијали од закупа складишта. У тој болници су се лечиле једне од настрашнијих болести у то време, као што је била туберкулоза. Било је то једна модерна болница са веома добром екипом, а опремљена савременом апаратуром. Ова установа је била од великог значаја за град. Кудоглу је учинио много тога за Пловдив, зато га и сасвим оправдано сматрају његовим највећим добротвором. Кудоглу је био представник треће генерације трговаца, а стекао је велико богатство. Помагао је не само Бугарима, већ и Турцима. А данас му се становници тог града захваљују уништавањем свега што им је оставио у аманет. Болнице више нема, пожар је прогутао и складиште дувана… Из једног или другог разлога његова продаја је незаконита. Недопустиво је да једна институција прода некретнину завештану Пловдиву. Пре пар година су грађанске организације покушале да обнове пловдивску Ефорију, али без резултата. Ово је једна успомена коју време бледи, можда и због чињенице да производња дувана више није то што је некад била. Упркос томе, мислим да је његова намена могла да буде преосмишљена. Сама држава је дужна да води бригу о споменицима културе. А сам чин одржавања такође треба да буде ослобођен плаћања накнада, као што је 1936. године Божидар Здравков, градоначелник Пловдива, ослободио плаћања пореза све грађане који су обновили своје куће у Старом граду да се не би срушиле као што се дешава данас.“

Зграде складишта дувана, изграђене у бечком стилу, са богато украшеном фасадом представљају право архитектонско уметничко дело. Поводом укључења зграде у савремени живот шеф Историјског музеја у Пловдиву Стефан Шивачев је рекао: „Видео сам сличну индустријску четврт у Солуну која данас служи као модеран омладински комплекс. У њој је тридесетак старих складишта дувана и предузећа преуређено у уметничке галерије, ноћне клубове, дискотеке, ресторане брзе хране. У Енглеској, Француској и Немачкој пак такве зграде постају музејски комплекси.“

Опожарена складишта дувана која су била укључена у програм Пловдива „Европска престоница културе 2019“ натерали су министра културе Веждија Рашидова да посети град. Рашидов је био категоричан да су потребни строжи прописи и брига државе о очувању споменика културе:

„Мој лични став је да ова зграда треба да буде обновљена. Кад неко постане власник споменика културе треба да зна да поред тога што је добио некретнину сноси и велику одговорност. Неки кажу да би било боље изградити нешто ново. По мени, све, не само што може, већ и мора да се реконструише. У септембру ћемо поднети амандман на закон којим ће бити прописане казне за прекршаје. Нећемо допустити да се споменици културе тек тако руше и уништавају. У њих се може уложити, што не значи да власнике треба ослободити одговорности.“

Превела: Ајтјан Делихјусеинова