„Са господином Рабчевим смо се случајно упознали пре неколико година за време једне екскурзије за Истанбул – прича Рајмонд Вагенштајн, управник издавачке куће „Колибри”. - Тамо смо се спријатељили, седели за истим столом, попили вина, разговарали о својим плановима. Рабчев тек што се био вратио из САД и поделио је са мном своје намере да нешто лепо уради на једном плацу поред Дунава. Звучало ми то некако блесаво. И заиста мораш бити бар мало луцкаст да би урадио оно што је он урадио, а што сам имао задовољство да својим очима видим. Око 200 хектара дивљине претворио је у дивни предео под виноградима, са лепим хотелом, три ресторана, винским подрумом, базеном, вештачким језером у којем плове патке. Својом уобразиљом, упорним радом и истрајношћу створио је прави рајски кутак. Упорност је веома битна особина г. Рабчева, можда чак једна од његових највећих врлина. Можда је зато и успешан човек.”
Његово бекство у Америку личи на акциони филм. Он и његова жена која је била у другом стању, сакрили су се у таваници воза који је путовао у Југославију. У возу нису смели ни да зуцну, све док не пређу неколико граница. Уосталом у књизи је описано више ситуација од којих читаоцу може да стане дах.
„Пошто је престао да се активно бави различитим пословима у Америци везаним за бензинске пумпе, резервне ауто делове, компанију за паковање разних ствари, предузеће за које је градио стамбене зграде, а поред свега тога налазио времена и да патентира изуме, он се вратио у Бугарску – наставља издавач књиге. – Мотивисала га је жеља да оствари своју „сумануту“ идеју да нешто корисно и лепо уради и у својој домовини, савладавајући обимну бирократију у Бугарској. Да би реализовао своје планове морао је набавити хрпу лиценци и дозвола, средити комплетну папирологију за све своје подухвате, а још и спречити све покушаје да га чиновници омету у његовим активностима уместо да му помогну, што је иначе честа појава овде. Рабчев је у крајњој линији успео да оплемени поменути плац поред велике реке и обезбеди посао за многе људе.”
„Човек често плута у океану својих мисли и посебно када је у поодмаклим годинама, када је већ постигао све о чему је маштао, постаје свестан да је то било све што је могао да уради за себе – прича Љубен Рабчев. - И тада му сине нека идеја о стварима које може да остави после себе. Што дуже живиш на овоме свету и што је живот издашнији према теби, а још и када знаш да припадаш седмој генерацији своје лозе, у теби се јавља мисао да мораш нешто оставити иза себе. У овим бурним, динамичним временима веома је тешко одлучити се у ком правцу кренути. У сваком случају ови велики градови у којима живимо прилично замарају и тада те нешто вуче завичају, месту где си први пут чуо цвркут птица, где си угледао како неспретно тетурају корњаче, где рибе испливавају на површину реке и тада се враћаш родној груди. Ја сам одрастао на селу и остао сам сељак у срцу и души.”
Превела: Ана Андрејева
Факултет ликовних уметности Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије“ обележава 50 година постојања изложбом која обједињује дипломске радове студената и дела активних професора универзитета из старе бугарске престонице. Ова изложба..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године, изазвао је велику пажњу током дискусије у француском граду Рену. Овај догађај је организован у..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Бугарски филм „Стадо“, у режији Милка Лазарова, проглашен је за најбољи филм у међународној такмичарској селекцији 30. Међународног филмског фестивала у..