22. септембра кад Бугарска обележава Дан независности, односно дан кад је 1908. године прогласила независност од Османског царства, одлучили смо да питамо Бугаре да ли се осећају независним, у сваком смислу те речи. Какве све изазове стављају пред нас савремено друштво, политика и култура? Од чега смо све зависни у 21. веку?

Владимир Трифонов има 43 године и живи у Софији. Ево шта је он одговорио на наша питања:

„Нажалост, у 21. веку Бугарин је ужасно зависан – од свог посла, дохотка, од имућног стања, уколико му родитељи то нису обезбедили, и од пуно других ствари. Дакле, све је повезано с новцем. Да би нашао посао, са добром зарадом, потребно је да имаш пријатеље. Уколико их немаш, биће ти веома тешко. Зависни смо од ситуације у Бугарској. Овде капитализам још увек није постао социјални. Већу независност можемо стећи једино ако непрестано учимо, стичемо ново знање и искуство, и, наравно, ако уз нешто више среће свако нађе посао у струци за коју се припремио.“

24-годишњи Тодор Беленски из Софије је такође изнео своје мишљење.

„Бугарин је релативно зависан. Ако се узме у обзир да нисмо роби, можемо рећи да смо независни. Али с друге стране, зависни смо од много тога – финансија, веза и др. Ја сам од особа које су устројене тако да се не осећам зависним. Слобода је унутрашње стање духа. Независност можемо постићи израстањем духа. Морамо бити позитивнији, родољубивији и несломивог духа. Треба да ценимо оно што имамо и не будемо толико похлепни.“

Социјални радник Владимир Димитров је из Сливена, али већ дуги низ година живи и ради у престоници. Ево шта је он рекао:

„Не мислим да је у 21. веку Бугарин независан, напротив – временом постајемо све зависнији и све више затворенији. Све више и више зависимо од туђег мишљења, још увек нисмо довољно ослобођени да сами одлучујемо о својој судбини. И све то, не зато што нам то неко намеће него једноставно немамо осећај за слободу. Мислим да бугарски народ још није научио да сам одлучује о својој судбини, да је следи и сноси одговорност за своје одлуке. Постизање независности је процес, а не једнократан чин какав је, рецимо, револуција и сл. Људи треба постепено да схвате да је њихов живот веома вредан и зато морају да брину о њему, а не да га поверавају некоме, те да се онда правдају тиме.“

Александар Иванов из града Варне такође није оптимиста по питању независности:

„Независни смо у смислу да можемо одлучити где желимо да живимо и да се усавршавамо, Али с друге стране, зависни смо од државне политике. То има плусеве и минусе. Лоше је то што се тренутно код нас не посвећује довољно пажње образовању, здравству и инвестирању у „мозгове“ Бугарске. Овде се млади осећају ограниченим у развоју и напуштају земљу што смањује њен напредак. По мени, бити независан значи знати и моћи ослонити се на себе, обезбедити себи нормалан животни стандард, имати слободу да радиш оно што волиш, да унапређујеш и себе и друштво, а не да се свакодневно бориш да саставиш крај с крајем.“

Ево шта је рекла Тања Симеонова коју смо случајно срели на тргу „Славејков“ у нашем главном граду:

„Зависни смо од много чега – од посла, околности, од свега. У модерном свету су не само одрасли, већ и деца веома зависна од високих технологија.“

Јордан Марков каже да 22. септембар слави као двоструки празник, јер је рођен на данашњи дан. Међутим, да ли се он осећа независним?

„У 21. веку нимало нисмо независни. Немамо слободну вољу, контролишу нас преко пропаганде и медија. Ми смо пијуни. Осећам се економски зависним.“

Очигледно је да се већина Бугара осећа зависним и неслободним у својој земљи. Ипак је позитивно што многи од њих имају идеје и жељу да то промене.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова