Направити избор на коју ћеш страну стати и последице до којих је довела та одлука суочава противника комунистичког режима са високим официром Државне безбедности у борби која је наизглед завршена, али се, у ствари, води и данас. Нови роман Илије Тројанова „Власт и отпор“ враћа нас у време које никад није пролазило и које исплива на површину – у хијерархији људских односа, у исконској борби између доброг и зла.

Илија Тројанов је 20 година свог живота посветио писању тог романа. Писац, који је као дете заједно са родитељима побегао из комунистичке Бугарске и постао политички емигрант, прочитао је на стотине страница архивског градива, разговарао са логорашима и официрима обавештајних служби репресивног режима. Тројанов је роман писао полако, текст му је методички обликован, радио је вођен убеђењем да је велика друштвена криза која је уздрмала земље источне Европе последица табуизације злочина комуниста. А шетња кроз историју коју је започео у својој домовини упознала га је са потпуно другачијим судбинама.

„Репресирани људи не гледају на себе као на жртве, већ као на људе који су повели борбу из које, очигледно, нису изашли као победници. Али су они упркос томе стали у одбрану етике, морала, убеђења једне слободне Бугарске, прича Илија Тројанов о својим сусретима и додаје: „Њихови мучитељи се, пак, не осећају као џелати, штавише – они су разрадили читав програм како би објаснили зашто су све то радили. Од посебног значаја је нагласити да људи отпора нису били беспомоћни, јер ми увек мислимо да у условима диктатуре они немају икакве шансе и бивају поражени. Али управо чињеница да су они показали такву храброст и спремност да умру за своја убеђења, ова унутрашња снага идеализма је била права претња систему.“

Илија Тројанов је у својој књизи суочио дисидента Константина, који је након неуспелог покушаја да дигне споменик Стаљину у ваздух недељама мучен у ћелијама Државне безбедности, са школским другом Методијем, који је напредовао до положаја официра репресивног апарата.

„Људи који су провели године, деценије у затворима и логорима послужили су као прототип за лик Константина. Лик Методија, официра Државне безбедности, касније члана Централног комитета Компартије, а после 1989. године, као многи други, пословног човека, такође је био под утицајем људи са којима сам разговарао, њихових мемоара. Једна од тужних чињеница је да у савременој Бугарској има мноштво мемоара чији су аутори високи официри Државне безбедности и политичке фигуре Бугарске комунистичке партије, а које су издале велике издавачке куће, али скоро и да нема сличних дела која су написали репресирани људи,“ каже писац.

Према Илији Тројанову, опасност да један дан у уџбеницима прочитамо како је диктатор Тодор Живков био праведан државник, због одбијања наше политичке елите да ревидира комунистичку прошлост, те да је исприча младима, веома је реална. Стога и његов роман поред књижевне има и историјску тежину.

„Књижевност ми пружа могућност да комбинујем документарне чињенице са фантастиком, да филозофију преплићем са драматиком, да опишем један 50-годишњи период комунизма и посткомунизма како бих на тај начин показао да су године пре 1989. повезане са периодом који је уследио,“ истиче аутор.

„Тамо где је у источној Европи истина била обелодањена, те је о прошлости расправљано, можемо рећи да има најмањи број олигархијских структура, мафија и старе мреже из доба комунизма нису толико утицајне,“ додаје Илија Тројанов. „Друштва која су размотрила питање прошлости су слободнија и праведнија. Замислите само какву би моћ имали данас фашисти и нацисти у Немачкој, уколико није направљен 60-годишњи свеукупни преглед њихових злочина. Знате ли шта је рекао Вилијам Фокнер – „Ко не зна историју, осуђен је да је понавља.“ А то свакако важи и за Бугарску.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова