Током последњих деценија османског ропства под којим је бугарски народ пет стотина година био, један Бугарин је окусио слободу и својим делом досегао висине које су до тада биле недостижне за било ког нашег сународника. Димитар Добрович је први бугарски сликар са академским образовањем који се сврстао међу европске уметнике романтичаре. И мада је готово цео живот стварао у Риму, он се на крају свог земаљског пута вратио у новоослобођену отаџбину, где је завршио живот.
На почетку судбина није била милостива према Димитру Добровичу који је рођен 1816. године у Сливену. Са једанаест година је остао сироче, а стицај околности га је одвео у Истанбул. Међутим, управо одавде је почео његов брзи животни и стваралачки успон. Пут га је даље водио у друге европске престонице где је срео првокласне мајсторе кичице који су не само препознали његов таленат, већ су га и инспирисали да крене путем велике уметности.
„Димитар Добрович је изузетна личност која се везује за почетке бугарске световне уметности, без обзира на то што је само у последњих десет година свог живота, након што се вратио у домовину, био директно повезан са њеним уметничким животом, прича историчар уметности доц. Ружа Маринска. – Он је Бугарску напустио као младић и своје уметничко образовање стекао најпре у Атини, а потом у Риму, где је и провео највећи део живота – око 45 година. Дакле, да бисмо објаснили ко је и какво је место Димитра Добровича у домаћем културном и уметничком пејзажу, неопходно је његово стваралаштво ситуирати у овај европски контекст. Он је стварао под утицајем касног романтизма и можда је једини ликовни уметник чија се дела у потпуности уклапају у те токове европске уметности. Сликао је сцене из свакодневног живота италијанског народа. На пример, у духу романтизма насликани су дивни ликови сеоских жена из околине Рима, као и женски ликови који одишу меланхолијом и сентименталношћу.“
Међутим, ма где се налазио, сликар никад ниjе заборавио тешку судбину своје домовине и народа. Вероватно је због тога постао гарибалдијац (тако су називани добровољци који су учествовали у италијанском национално-ослободилачком покрету од 1860. до 1871. године).
„У новембру 1848. године Димитар Добрович је стигао у Рим, где је уписао Уметничку академију „Свети Лука“, наставља Ружа Маринска. – У вечном граду се млади сликар нашао у вртлогу судбоносних догађаја који су имали снажан утицај и на њега. Али, како је открио познатом бугарском интелектуалцу и политичару проф. Ивану Шишманову, он је за врло кратко време, не више од месец дана учествовао као добровољац у студентском батаљону. Ради се о периоду мај-јун 1849. године, када је Димитар Добрович био на барикадама, бранећи приступе Риму. Тада је, по његовим речима, код цркве Сан Ђовани видео Ђузепеа Гарибалдија, италијанског револуционара и борца за уједињење и слободу Италије.“
Годинама касније Димитар Добрович се вратио у слободну домовину. У нашој земљи су Димитра Добровича - „тутора бугарских сликара“, како га је назвао проф. Шишманов, људи дочекали отвореног срца. Међутим, шта је од дела ствараоца која су расута између Грчке, Италије и Бугарске дошло до нас?
„Он је био цењен и награђиван уметник и део његових радова налази се у колекцијама у Грчкој. Они нису истражени, а ми немамо приступ већини њих, појашњава Ружа Маринска. – Иста је ситуација и са ликовним делима Димитра Добровича у Риму, те стога можемо говорити само о онима која су остала у његовом атељеу, а која је 1893. године донео у Бугарску. А њих није мало. Тада је у згради Народног собрања уметник представио стотинак оригиналних дела и копија слика италијанских ренесансних мајстора који се данас чувају у Националној уметничкој галерији. Значајна збирка Добровичевих слика налази се и у Уметничкој галерији у његовом родном граду Сливену, а друге су расуте по приватним колекцијама. У покушају да у Риму пронађемо радове бугарског сликара, наишли смо на срамотну чињеницу - да се његова дела стављају на аукцију под туђим именом. То је питање на којем морамо и даље радити.“
У Бугарској је 2016. проглашена за годину Димитра Добровича. У оквиру обележавања 200-годишњице рођења сликара, биће одржане научне конференције, предавања и изложбе које ће представити необичну судбину једног еминентног бугарског ствараоца космополитског духа.
Превела: Марина Бекријева
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..