Млада девојка седи у аутобусу и чита књигу на чијој се предњој корици налази изазовна слика жене. Поред ње стоји одрасли мушкарац који гледа слику. Наслов књиге му није познат, иако она припада књижевној класици. Изазовна слика жене изазива негативну реакцију мушкарца према младим људима. Овакву свакодневну ситуацију описује Еди Румјан у својој приповеци „У аутобусу“ којом се представио на овогодишњем издању фестивала „Софија дише“. На њему је посебно место посвећено младим ауторима са оригиналним стваралаштвом, за које се очекује да привуче пажњу издавача. Формат кросридинг /cross reading/, односно узајамно представљање сопствених књижевних дела, је писцима и слушаоцима омогућио да поделе своје утиске. За младог аутора Едија Румјана је сваки сусрет са публиком од непроцењивог значаја. Он каже да данас свако са лакоћом може себе да назове писцем. Зато се аутор из круга „Писци без књига“ поноси тиме што је његову измишљену причу притајеног даха слушала бројна публика.

„Међу њом је било људи различитих узраста, кажеЕди Румјан. - Оно што сам написао везано је за имена и догађаје који су познати и разумљиви углавном за људе који су живели у доба социјализма, пре демократских промена у нашој земљи из 1989. године. У својој приповеци сам споменуо неколико имена и слушаоцима претходно објаснио ко је ко да би они и посебно млади могли разумети моју причу. Укључио сам јунакињу једног од романа америчког песника, приповедача и писца Чарлса Буковског - Лидију, која је фиктивни лик, док су реални ликови Богдан Русев, преводилац овог књижевног дела и Јордан Јотов који више није међу нама. Он је био секретар Централног комитета Бугарске комунистичке партије, а из активног политичког живота повукао се још пре 1989. године. Ова три имена су у мојој причи сижејно повезана. Експеримент се показао успешним, јер до сада нисам писао приповетке, чији су јунаци стварни људи. Од самог почетка је моја замисао била да напишем нешто гротескно и апсурдно, као одраз нашег друштва и времена.“

Међу десет аутора и књига који су током година имали највећи утицај на Едија Румјана је швајцарски драмски и прозни писац Фридрих Диренмат и његов роман „Правосуђе“. „Пре него што човек приступи писању књижевних дела, потребно је да је сам много тога прочитао“, сматра млади аутор. А ево зашто је по њему читање једно од занимања која у највећој мери доприносе развоју личности, маште и креативности:

„Људи би требало пре свега да читају. Нема ничег лошег у томе да свако ко жели пише, али је с тим у вези један мој пријатељ издавач рекао да у последње време има више писаца него читалаца, што је свакако неповољан тренд. Што се читања тиче, истина је да оно отвара нове видике и врата маште, пут према новим спознајама, размишљањима и осећајимаиомогућава да се сагледају различита гледишта. Читајући различите књиге, човек открива да није свака од њих по његовом укусу што, наравно, не значи да је књига лоша, већ да се ауторов поглед на свет и схватања можда једноставно не подударају са његовим. То, међутим, не означава да он мора одустати од читања. Напротив, морамо читати разноврсну књижевност, али такву коју смо сами изабрали, а не такву коју читају други људи. Живимо у времену у којем има много позерства и осећам да се то односи и на читање. Мислим да ово занимање мора бити искрено, те да књиге треба читати не само ради стицања позитивног имиџа, јер је свака књига драгоцена на свој начин. Жеља за читањем мора долазити изнутра. Однос деце према томе формирају родитељи, а затим долази улога школе. А писање иде руку под руку са читањем књига. Тешко да постоји неко ко у школи није писао састав на задату тему.“

Према Едију Румјану, нема школе у којој се учи за писца. Писање је резултат вишегодишњег школовања, читања, креативног рада и усавршавања тананости изражавања и мисли које аутор жели да подели са својим читаоцима.

Превела: Марина Бекријева