И лети и зими пијачни продавци не пропуштају недељу када на сасвим законит начин „освајају“ централну улицу у граду Златици. Из свих делова земље пристижу произвођачи воћа, поврћа, цвећа, опреме и прибора за башту. Недељна пијаца је важан догађај у том малом граду. Овде можеш да сретнеш градоначелника, учитеља, лекара и овчара, а понуда је за сваки укус и џеп. Нити велики тржни центри, нити разношење и продаја по кућама или онлајн трговина могу да замене бучну и пуну боја недељну пијацу. Ово је место за случајне и заказане сусрете, за дружење са продавцима уз шалу и смех. Пијачни дан мештани доживљавају као празник. Младе породице са децом шетају се међу тезгама и најчешће застајкују испред тезга на којима се продају разне ђаконије, играчке и сладолед на точење. Пијаца је можда најкориснија за домаћице пошто су у прилици не само да бирају производе него имају и могућност да се директно информишу о њиховом квалитету. Ако будете посматрали ове људе са стране, свакако ћете приметити задовољство на њиховим лицима. Сви ужурбано купују паприку, парадајз, купус, шаргарепу пошто је сезона спремања зимнице у пуном јеку. Све потребно, притом из властите баште, нуди породица Веселине Бакове из села Љубен. Како би стигли на недељну пијацу она и њен супруг крећу на пут у три ујутру. Упркос умору након дугог путовања они су увек љубазни са купцима.

„Сваке недеље нас можете наћи на овој пијаци. Ми смо произвођачи. Производе које нудимо веома су тражени. Имамо и редовне клијенте. Успели смо да задобијемо поверење овдашњих људи. Наравно, било је и случајева да се неко пожали, али се ми увек трудимо да будемо коректни. У Златицу долазимо једном недељно свих дванаест месеци. Стало нам је до тога да производимо квалитетне производе. Преостаје ми годину дана до одласка у пензију, али стално нешто радим у пољу и башти. Кад човек воли да ради, ако је „разуман с новцем“ и схвата озбиљно све своје обавезе, онда он може не само да преживљава већ и да остварује неке приходе од тога. На пијаци се пажљиво понашамо према свим муштеријама. У ствари, недељна пијаца је и наше недељно дружење. Ми смо, иначе, друштвени људи, волимо да нам долазе у госте родбина и пријатељи, али немамо времена за то. Муж ми такође ради, а кад се вратимо с посла, идемо у поље. Тамо увек има довољно посла који не трпи одлагање.“

Ратка Илијева у Златицу долази још од претходног дана пошто путује из Сливена где је њено пољопривредно газдинство за узгој садница воћака.

„Задовољни смо сусретима са људима. Најчешће постављано питање је како се обавља садња, да ли смо произвођачи. Дајем савете шта је добро за конкретну сезону, односно за климатске услове и др. Предлажем преко 40 врста садница, али међу најтраженијим су саднице кајсије, брескве, трешње, крушке и јабуке. У послу ми помаже супруг. Трудимо се да имамо довољно информација о дрвећу за које постоји интересовање код нас, тражимо саднице и калеме преко интернета, ступамо у контакт са другим произвођачима. За ту врсту посла је од посебне важности истрајност, упорни рад, људи који су спремни да помогну и на које можете рачунати, а исто тако и здрави живци и стрпљење. Беспарица је један од највећих проблема људи. Посао финансирамо властитим средствима, банкама ништа не дугујемо, нити добијамо субвенције. Наша главна мотивација су људи. Већина је насмејана, љубазна, водимо пријатне разговоре на пијаци. Изгледа да постоји неки тренд оживљавања старих пијаца које помажу произвођачима да се сретну са клијентима.“

Стефан израђује коњске опреме – углавном узде, каишеве за домаће животиње, предмете од кованог гвожђа и различит прибор за башту. Већ 30 година долази на недељну пијацу у том граду, али је свестан тога да због све мањег броја животиња његовом занату прети изумирање.

„Људи ме знају, траже ме. Поверење се задобија временом, ако продајеш квалитетне производе и не вараш људе. Занат сам научио од оца и других старих особа. Продајем и производе других мајстора који нису у прилици да сваке недеље долазе на пијацу. Ово је наш породични бизнис, помажу ми брат, отац, моја супруга такође продаје са мном на пијаци. Редовни клијенти често свраћају, али не купују пошто су продали животиње,“ рекао је Стефан.