Бугарска није земља са сачуваним дворцима – успомена на велике владаре. Али за рачун тога има много манастира – доказ да је наш народ сачувао свој духовни живот и у најтежим временима културне асимилације. Манастири код нас су најчешће грађени далеко од великих градова, у планинским пределима, где су монаси у миру преписивали богослужбене књиге и стварали школе посвећене црквено-словенској књижевности и сликарству. За изградњу сваке свете обитељи Бугари су бирали лепа места, са живописним призорима, за која се сматрало да су Богом дотакнута. Тако су се формирале групе географски повезаних манастира које је народ прозвао „Малом Светом гором“. Данас најпосећенији су манастири надомак Софије. Стара бугарска престоница Велико Трново пак се поноси својим духовним комплексом који укључује 16 активних манастира, највећи од којих је Преображенски.

Многе бугарске обитељи оставиле су трајан траг у свести Косте Маринова – љубитеља-фотографа из Софије. Током протеклих 40-ак година он је више пута обилазио света места која су му сваког пута разоткривала неку нову тајну. Још 1977. г. фотограф је по први пут посетио Гложенски манастир Светог Георгија Победоносца и остао импресиониран лепотом природе и тајанственим амбијентом Свете обитељи. Отада када није на послу он обилази манастире. Направио је на стотине фотографија, а крајем новембра је отворио своју прву изложбу са 40 фотографија најзнаменитијих манастира у Бугарској. Место изложбе није изабрано случајно. Она је приказана у филијали „Сердика“ Софијске библиотеке, у улици Сердика 1. Тако манастири виртуелно „силазе“ код нас да нас подсете да је наш свет прелазан, а оно што стварају вера и дух – непролазно.

„Увек сам понављао да када направиш леп кадар, срце ти јаче закуца, каже Коста Маринов. – Можда сам направио на стотине, чак на хиљаде фотографија, али ме само неке узбуђују када их видим. Њих осећам срцем и мислим да је то даровано свише. Манастире посећујем обично у саставу неке групе, мада више волим да путујем сам, јер тако издвајам више времена за све што видим. Чак и да сам с другом за време путовања, више волим да останем сам са фотоапаратом, иако осталима то изгледа некако чудно. Већи део манастира које приказујем на изложби људи посећују често. Али занимљивије су слике полусрушених манастира какав је и Грленски, на пример. Видим како се ту и тамо људи сами организују, сакупљају средства и раде све да би спасили своје цркве и манастире. Чак и без државне помоћи они сами обнављају аутентични облик зграда. Видео сам више оброчишта, цркава и параклиса који су обновљени донацијама. А из разговора са дародавцима схватам да они поштују традиције, чувају веру и не жале труд и средства да очувају наше светиње. Неке породице имају своје тзв. оброчне камене крстове, око којих се окупљају читаве фамилије да се заједно моле за здравље, плодност и небеску заштиту.“

„Сваки пут изгледа различитији када га прођеш пешке, бициклом или аутом“, наставља своју причу фотограф. – Када путујеш колима видиш мало, када возиш бицикл – више, али када идеш пешке – можеш да завириш испод сваког каменчића. Због тога Коста Маринов је присталица спорог путовања. А пажњи према детаљима научио се од својих професора уметничке фотографије међу којима се истичу имена Ива Хаџимишева, Жоржа Кјосева, Рафија Марукјана. „Желео бих да моја прва изложба утиче на све Бугаре. Да код старијих посетилаца пробудим успомене на манастире које су посећивали, а код млађих да провоцирам жељу да сами разоткрију лепоту Бугарске.“

„Најимпресивније за мене су фреске у Рилском манастиру, њихове свеже боје после одличне рестаурације. Врло добро је и стање Батошевског манастира. Најгоре изгледају фреске Горноводенског манастира око чијег су се статуса разбуктали неки спорови. Архитекти су инсистирали да користе манастир као базу, али је у међувремену обитељ прешла у власништво Пловдивске митрополије. Надам се да ће бити издвојена средства за његову рестаурацију, јер су му фреске дивне и не треба да их губимо.“

Превод: Александра Ливен