Бити пензионер у Бугарској одавно је синоним за припадност најсиромашнијем и најзапостављенијем друштвеном слоју у земљи. Просечни бугарски пензионер прима пензију од око 170 евра месечно. Овај износ је мањи од просечне пензије у суседним земљама које нису чланице ЕУ.

Уместо да одлазак у пензију доживе као заслужени одмор, за хиљаде Бугара престанак радног односа због остварења права из пензијског осигурања почиње решењем о добијању ниске пензије. По правилу да остану на радном месту и после испуњења услова за пензионисање успевају само они са највишим квалификацијама. За остале преостаје шанса да раде неколико часова дневно као помоћно особље у сфери производње или услуга.

Према прорачунима Националног фонда за пензијско осигурање ове године број пензионера ће бити нешто испод2млн и 200 хиљада, а пад њиховог броја је сталан тренд који ће и даље трајати. То је резултат одласка у пензију лица која припадају релативно малобројнијим генерацијама из друге половине 50-их година као и постепеног повећања стажа осигурања и старосне границе за пензионисање – за два месеца годишње. Од 1. јануара ове године мушкарци у Бугарској иду у пензију са 64 године старости и радним стажем од 38 година и 4 месеца, а жене – са 61 годином старости и радним стажем од 35 г. и 4 месеца. Предстоји да се од 1. јула пензије повећају за 2,4%.

Вест о овом незнатном расту пензија нормално није обрадовала људе трећег доба у Бугарској. „У суседној Македонији рецимо, чији је бруто домаћи производ по глави становништва упоредив са оним у Бугарској, пензије су веће него овде, а просечан износ тамо је око 205 евра“ – каже Ганчо Попов, председник једне од организације пензионера у Софији.

„Тих око 85 евра колико износи минимална пензија у земљи, а такву прима неколико стотина хиљада људи, не може да покрије ни трошкове на храну, лекове и друге свакодневне потрепштине. Домаћи пензионери муку муче да саставе крај с крајем што је донекле одраз циничног односа управљачке елите према њима. А то је тако јер се са новцем пензионера не може склопити посао који би обезбедио провизију управљачима што чини решавање проблема неинтересним. Потребно је да се изврши притисак на оне од којих то зависи, неко мора да изведе те опљачкане и обесхрабрене људе на протест. Синдикати не штите интересе пензионера, а старији људи не смогну снаге да се организују и протестују. Многе управљачке гарнитуре из претходних година закључивале су неуносне послове, али им нико није потражио одговорност за то. И пошто нема стратегије о побољшању животног стандарда пензионера, било би добро да они од којих њихово стање зависи, испоље бар мало већи морал.“

Евгенија Божијанова је у пензију отишла пре 21 године, али упркос томе и данас се труди да нешто заради како не  би остала само на пензијици и не би била на терет деци и унуцима:

„Прошле су године откако сам се пензионисала, а ипак тражим како да нешто додатно зарадим. Било је време када сам падала у депресију, осећала сам се као да тонем. Млађи и не помишљају да ће се једног дана свакообрети у таквој ситуацији.Људи се труде да живе добро овде и сада и не желе да знају шта их очекује у будуће. Чак и они који имају добро образовање јадају се на тежак пензионерски живот.“