„Никога нећемо оставити на улици“, били су категорични из Центра за кризни смештај бескућника у четврти „Захарна фабрика“ у Софији. У најмразовитијим данима објекат ради 24 сата. Тренутно његов капацитет није довољан да збрине све људе у беди, али никога на враћају. Од 1. децембра до 31. марта он нуди просторије са грејањем, лежајеве, доручак и вечеру људима који иначе живе на улици. Ако температура и даље остане толико ниска, бескућници могу да се склоне тамо све док се зима не ублажи.

О условима у прихватилишту разговарамо с његовим директором Драгославом Лунџовом:

„Свако ко жели може да потражи помоћ у Центру за смештај бескућника. Чим дође вече, мобилне екипе Софијске општине обилазе град и траже бескућнике које, уколико је то потребно, одвозе у болнице или пак у прихватилишта. И поред тога што смо већ примили 40 човека више, увек смо спремни да пружимо руку људима без крова. Радимо све како би бескућници добили нашу подршку.“

Капацитет два кризна центра у Софији је 170 места која су пуна, али у случају потребе тамо могу да приме још шездесетак људи на склопивим креветима. Услов је само да особа има личну исправу. Мада понекад чине изузетке и прихватају особе без докумената али паралелно с тим покрећу поступак њиховог издавања.

Како се осећају бескућници у Центру за кризни смештај?

„Засада немамо било каквих примедби. Свако каже да је задовољан када има где да преноћи, да се окупа, да легне на чистој постељини, да поједе топлу вечеру и доручак. У најмразовитијим данима радимо без прекида и обезбеђујемо људима и ручак“, прича гђа Лунџова.

Неки бескућници међутим одбијају смештај у Центру. Зашто је то тако?

„На жалост пракса сведочи да има и таквих случајева. Неки људи не желе да живе овде. Стално примамо дојаве грађана о бескућницима на улици. Улажемо напоре и заједно с мобилним екипама, општинском полицијом, дирекцијом за социјално потпомагање обилазимо град. Али неким људима такав начин живота очигледно прија, ма колико то чудно звучало, и не желе да користе услуге центра. Наравно, сваки човек сам одлучује да ли да прихвати неку социјалну услугу. Заиста радимо пуно тога да помогнемо бескућницима, да научимо каква је њихова животна прича. Тражимо и начине да им пружимо садејство и помоћ“, каже у закључку Драгослава Лунџова.

Превод: Александра Ливен