Десет година након приступања ЕУ Бугарска остаје њена најсиромашнија земља чланица са минималном зарадом у износу од 460 лева (235 евра). У неким другим државама ЕУ са којима је наша земља имала прилично једнаки старт минимална зарада је већа – у Румунији она износи 319 евра, у Литванији 360 евра, а у Естонији – 470 евра. Зашто заостајемо за њима?

Да би одговорио на ово питање економиста Кирил Петков се позива на податке о индексу перцепције корупције и закључује да је у нашој земљи током 10 година ова појава узела маха. Да је корупција на нивоу оне у Словенији, Бугари би били за 50% богатији.

Када говоримо о корупцији, не мислимо само, рецимо, на проневеру новца, него и на пропуштене могућности као негативан резултат ове појаве, објашњава економиста који има диплому са Харварда и као пример наводи пропуштену шансу Бугарске у вези са корпоративним порезом у износу од 10%.

“Ако човек управља европском компанијом логично је да би добра идеја било то да је он позиционира код нас како би произведену робу продавао широм ЕУ уз плаћање најнижег корпоративног пореза – каже Кирил Петков. – И да није корупција имала овако велике размере имали бисмо велики број европских компанија које своје порезе плаћају код нас. На пример, приходи једне такве компаније која послује у Пловдиву чине 1/800 прихода од корпоративног пореза. Кад би смо имали бар 800 таквих компанија овај би се приход удвостручио, а дотичним новцем се могу решити неки проблеми као што су пензије, минимална зарада, здравство, образовање. Међутим, због корупције и неефикасног судства људи себи кажу: “Ризик је превелик да бисмо пословали у Бугарској”а новац о којем сам тек-што причао никад не уђе у наш буџет.”

Грандиозни корупционашки послови попут оног са Корпоративном трговинском банком, скандалозне јавне набавке и још много тога спречава инвеститоре да на себе преузму неоправдани ризик.

“Било је невероватно – како смо само кроз Корпоративну трговинску банку уништили 4 милијарде лева! А шта би било да смо тај новац инвестирали? – наставља Кирил Петков. – Али иза Корпоративне трговинске банке је 60 кредита и мноштво питања – ко су тих 60 људи, зашто још увек нико није осуђен, зашто се извршни директор банке налази у Србији и нико га није испитивао. Други пример везан је за горива, монополе, картеле. Године 2015. Лукојл је кроз Нефтохим остварио продају у износу од 5 милијарди лева а истовремено исказује губитак у износу од 122 милиона лева. Како је то могуће? И још једно питање – зар је свака државна јавна набавка у оптималним границама?”

Према Кирилу Петкову одавде па надаље одлука је у рукама извршне власти. Ако она има вољу да промени статус кво, онда за почетак може предузети кораке у правцу расветљавања ПДВ превара и утаја пореза и доприноса. Међутим, да би се то десило потребан јој је независни директор Националне агенције за приходе који би се најпре усредсредио на велике компаније као извор највећих прихода у буџету. По речима економисте, ако наставимо путем којим смо до сада ишли и не радимо за повећање БДП, ништа добро нас не чека.

“Од 2011. г. до сада удвостручили смо државни дуг и ако тако буде сваке 5. године, ући ћемо у дужничку спиралу – категоричан је Кирил Петков. – Зато морамо рећи “не” корупционашким моделима, морамо се усредсредити на конкурентност у извозу и не смемо рачунати само на спољне кредите и европске фондове који ће постепено бити смањени. Сваки Бугарин мора да схвати да више немамо стабилност – или ћемо променити модел и напредоваћемо, или ћемо се вратити назад а сценарио попут грчког неће бити толико немогућ.”

Превод: Албена Џерманова