Уметник светске класе, талентована и срдачна особа Стефка Евстатијева је наступала на свим значајнијим светским оперским сценама и играла главне улоге у Вердијевим операма „Аида,“ „Отело,“ „Моћ судбине,“ „Дон Карлос,“ „Бал под маскама,“ Моцартовој „Дон Ђовани“ и многим другима.

Стефка Евстатијева је похађала гимназију у граду Силистри. Даље школовање наставила је на Националној музичкој академији у Софији, у класи Елене Киселове.

„Родила сам се на једном фестивалу, каже чувена оперска певачица. „Мој отац, који је био члан мешовитог хора града Силистре, требало је да учествује на Сабору подунавских састава у граду Русеу. Мама, која је из Русеа, инсистирала је да пође са њим. Пловили су Дунавом. Не знам да ли је то разлог, али сам ја на свет дошла у Русеу, пре предвиђеног термина. Први оперски наступ ми је био такође у Русеу, а уследили су и они у великим операма – у Ковент Гардену, Ла Скали, Метрополитену, на свим великим сценама у Европи. Увек сам за свој репертоар бирала дела за које сам мислила да одговарају мом гласу и никад нисам чинила компромисе у том погледу.“

С краја 70-их година 20. века до почетка новог хиљадулећа Стефка Евстатијева ради веома активно. Често јој се дешава да након наступа крене на пут и сатима лети како би стигла за други наступ који је на другом крају света – у Бразилу, Чилеу, Венецуели, Северној Америци и наравно у свим европским земљама. Стефка има пуно пријатеља међу партнерима на сцени, живот јој је пун занимљивих догађаја.

„Моји пријатељи ми одавно говоре да морам да опишем свој живот у књизи. Пре извесног времена сам одлучила да то учиним. Хтела сам да почнем са једном фотографијом, али је албум нестао. То је био мој први албум са сликама, а на првој страни је била фотографија мојих родитеља као учесника у некој оперети. У то време је моја мајка била трудна са мном. Дакле, то је мој први наступ на сцени – као „скривена слика.“ Ако једног дана напишем књигу обавезно ћу испричати како сам ушла у Русенску оперу. Била сам на свадби у Русеу којој је присуствовао и познати тенор Кирил Крстев. Упознали су ме са њим и он ме је у разговору упитао шта планирам да радим. Одговорила сам му да бих волела да останем у мајсторској класи Академије, да научим одређене улоге, на што ми је он рекао: „Види, девојко, улоге се уче једино у позоришту.“ Недуго након тога доживела сам први велики успех на сцени Русенске опере. То се догодило 1971, а 1974. сам учествовала на Међународном музичком такмичењу „Чајковски“ у Москви – један изузетно важан степеник у мојој каријери. Нисам веровала да ћу ући у трећи круг такмичења. Освојила сам другу награду. На том такмичењу су ме чули многи људи који су ме позвали да учествујем на различитим конкурсима, постепено сам стекла популарност као извођач.“

Више од две деценије Стефка Евстатијева живи и ради у САД где током последњих 15 година ради са Бугарским дечјим хором „Гергана“ у Њујорку.

„Десило се сасвим случајно. Тада је Бугарску погодила криза, а ја сам имала пуно наступа у Канади и САД. И пошто сам тамо остајала дуже време са супругом смо одлучили да изнајмимо стан како би нам ћерка ишла у школу. Прво сам била у Даласу, затим сам имала наступе у Метрополитену и тако смо остали тамо. Што се хора „Гергана“ тиче, он је основан по идеји једне моје ученице – џез певачице Гергане Велинове која је одувек сањала о оснивању бугарског дечјег хора. На репертоару су нам искључиво бугарске песме чак и оне на енглеском преводимо на бугарски. Преводе ради, при том веома успешно, Валентин Хаџијски, наставник у допунској школи на бугарском језику у Њујорку. Ове године су нас позвали да учествујемо у прослави организованој поводом обележавања 10. годишњице бугарске допунске школе у Паризу. Добили смо и позив да изведемо једну песму уз пратњу Њујоршке филхармоније где ћу ја вероватно бити солиста.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова