„Музика извире из срца, а тек после пролази кроз ум и руке,“ каже Миша Мајски. Данас, 27. јануара, биће одржан дугоочекивани концерт на којем ће истакнути виолончелиста Миша Мајски наступити као солиста у пратњи Симфонијског оркестра Бугарског националног радија. Концертом ће дириговати Александар Земцов који је светској публици познат као изврстан виолиста. Земцов често и радо наступа у Бугарској, можда и због чињенице да му је супруга Бугарка, такође чувени извођач – кларинетиста Деница Лафчијева. Ово је први пут Александру да наступи у својству диригента пред бугарском публиком.

Нема потребе да вас подсећамо да је Миша Мајски један од најистакнутијих виолончелиста нашег доба. Сумњам да бисмо могли описати и набројати успехе које је остварио и велика имена са којима је радио. Нека од њих је поменуо у разговору са новинарима:

„Бити ученик Ростроповича и Пјатигорског, свирати са музичарима попут пијанисткиње Марте Аргерих и многих других, све ме то чини срећним. Сваки концерт ми је најзначајнији, тако да ће ми сутрашњи концерт бити најбитнији у животу.“

О својим музичким наклоностима маестро каже да се заљубљује у свако дело које изводи, а у основи свега лежи љубав – „човечанство је много пре „Битлса“ схватило да је љубав све што нам треба (Аll we need is love)“.У Совјетском Савезу се Миша Мајски сасвим млад обрео у радном логору и скоро две године није свирао. Проблеми са совјетским властима били су главни разлог за његову емиграцију.

„Ово је био важан и тежак период у мом животу, каже Миша Мајски у интервјуу Радију Бугарска. „Али с друге стране, могу рећи да је био и веома позитиван. Увек се трудим да нађем оно добро. Убеђен сам да је то могуће у скоро свакој ситуацији – као у класичној анегдоти о песимисти, оптимисти и чаши. Не успева ми сваки пут, али покушавам да чашу видим напола пуну, чак и да је у њој преостала тек четвртина садржаја, опет мислим да је то добро. Стварно је то за мене био веома компликован тренутак, али се уопште не кајем. Могу рећи да сам захвалан судбини што сам имао срећу да преживим то. Због логора нисам успео да завршим студије на Московском конзерваторијуму, дакле, диплому нисам стекао, али сам зато стекао непроцењиво животно искуство. Сад сам сваке године у Русији, а понекад и чешће. Први пут сам био 1955. – након 23 године. Једноставно ме дуго времена нису звали, а касније сам ја био заузет. Али много волим да свирам тамо – публика је невероватна, оркестри и сале су дивни. Још за време студија сам се упознао са бугарским музичарима. А са Стојком Милановом, са којом се већ дуго знамо, извели смо Концерт за виолину, виолончело и оркестар Брамса. Ваших сународника, притом добрих професионалаца, има свуда по свету. И то далеко нису само музичари. Јако волим тенис. Данас сам током пробе уместо нота имао ајпад на пулту – због полуфинала у Аустралији. Нажалост, поново за време пробе, 27. јануара ће играти Григор Димитров – невероватан тенисер који ми се много допада.“

Ево шта нам је испричао Александар Земцов о свом професионалном путу у својству диригента којим је недавно кренуо.

„Кад су пред тобом изврсни диригенти огромног знања одједном пожелиш да и сам осетиш како је бити без инструмента на сцени, да не производиш звук, да комуницираш са музичарима. Пре 10-11 година почео сам да похађам мајсторске класе. Имао сам пријатеља Енглеза који је био ученик истакнутог диригента и педагога Иље Мусина. Он ми је дао књиге свог професора, показао ми је неке ствари. Не могу рећи да сам себи поставио циљ да по сваку цену постанем диригент, догодило се само од себе. Сад ћу бити на сцени са чувеним солистом и то је велика одговорност. Ми смо наступали заједно, као инструменталисти, извели смо Моцартову Симфонију кончертанте за виолину, виолу, виолончело и оркестар у ес-дуру. Миша Мајски је веома срдачна и дарежљива особа. Кад на сцени имаш таквог музичара за солисту, оркестар такође свира другачије,“ рекао је Александар Земцов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова