29. јануара Сити Марк Арт Центар приређује матине у сећање на Васка Абаџијева – једног од најистакнутијих виолиниста ХХ века. Он је рођен 1926. у Софији, а преминуо у немаштини 1978. г. у Хамбургу. Мађарска револуција из 1956. затекла га је управо у Будимпешти. У тим тмурним данима на њега су напали и он је с мајком отишао у Берлин на лечење. Али му је живот после њене смрти 1965. био врло тежак. Њега се „одрекла“ и Бугарска чије је он име на најбољи начин проносио Европом. Емитовање његових снимака на радију и телевизији је било забрањено, чак је неко наредио да их униште.

Програм матинеа је саставио Александар Абаџијев који је четири године свугде пратио виртуозног интерпретатора. Он ће испричати занимљиве моменте из богате биографије свог друга. И поред истих презимена, они нису рођаци. Када су се први пут састали Александар је имао 17, а Васко Абаџијев – 26 година.

„Десило се то случајно, сећа се Александар. – Био сам ученик композиције Панча Владигерова, а мој професор клавира је био Андреј Стојанов. Владигеров је бринуо о Васку после смрти његовог оца проф. Николе Абаџијева, који је био и ректор Конзерваторијума. Познато је да је Васку било тешко да се сам сналази са многим ситницама свакодневице због психичких поремећаја услед очеве смрти. Сећам се да ме јако изненадио предлог проф. Владигерова да са виртуозним виолинистом играмо кликере. Тим пре што је он већ био изузетно популаран. Публика је пунила сале, карте су се продавале за читаве концертне циклусе и људи су сатима чекали у редовима. Тадашњи генерални секретар Бугарске комунистичке партије Влко Червенков „га је узео под своје крило“. Број наступа је био у сталном порасту и започела је једна права „одисеја“ у којој је мени била додељена улога дечка за пробе. Наступао је само с Панчом Владигеровим, а у Пловдиву с Русланом Рајчевим. Четири године сам путовао с њим, помагао му чиме сам могао. Жртвовао сам огроман део времена за студије, али сам био поред једног без сумње великог човека, једног од најблиставијих виолиниста ХХ века. То су схватили и сви који су 14. јануара 1932. присуствовали првом породичном концерту 6-годишњег Васка. Тада су се у кући Абаџијевих окупили истакнути научници и музичари. Сви су понављали: „Отишли смо из поштовања према његовом оцу, али онда нисмо били у стању да пођемо, буквално шокирани огромним талентом малишана.“ Касније сам имао прилику да упознам Јехудија Мењухина који је знао да светска музичка критика одушевљено одређује Васка за „Паганинија ХХ века“ и „другог Мењухина“.

Г. Александар Абаџијев прича још како је код Давида Ојстраха видео фотографије са незаборавног такмичења „Ежен Исаи“ у Белгији 1937., када је велики руски виолиниста освојио прву награду, а Васко је добио ванредну награду јер је још био дете. На једној фотографији је била краљица Елизабета од Белгије са учесницима, а на другој – Васко Абаџијев узјахао Ојстраха. Тада су чудо од детета и његова мајка, која је била пијанисткиња и пратила га је на свим наступима, добили позив од краљице и свирали пред представницима дворске, политичке и културне елите Брисела. Успех је био огроман. Наредне године виолиниста је освојио прву награду на међународном конкурсу у Лијежу.

Као човек који је био близак генију и његов биограф, Александар Абаџијев сатима може да прича о његовом животу и успесима, о последњим годинама виолинисте у Немачкој. Како би имао нешто новца за храну геније је свирао у кафанама.

„Надам се да и у недељу дођу његови поштоваоци, а за младе музичаре сигурно ће бити занимљиво да прелистају те непознате странице историје наше културе“, казао је у закључку Александар Абаџијев.

Превод: Александра Ливен