Ове године, без много буке и сјаја, Бугарска обележава 10 година од свог приступања ЕУ. Више је разлога за одсуство празничне атмосфере, али је за већину Бугара најважнији тај да се противно масовним очекивањима и надама испоставило да Брисел није нити чаробни штапић који може да најсиромашније људе у Европи – Бугаре одмах претвори у просечне људе, нити штапић који ће поправити ствари и обуставити све глупости и злоупотребе већине владајуће гарнитуре или политичара у опозицији, нити пак фактор, који ће за бугарску индустрију и пољопривреду отворити светле хоризонте и тржишта. Ништа се од ових снова није остварило, али су се ипак неке ствари у земљи десиле, ствари које представљају заиста мали изузетак, због чега и снажно привлаче пажњу. Сада она са сваког аспекта изгледа модернија, али делује и као земља која све више заостаје у развоју водећих индустријских сектора. Не постоји светска "бизнис ранг-листа" на којој Бугарска није на једном од првих места по лошим економским и социјалним показатељима. Изузев суседне Румуније, Бугарска је једина од 28 земаља чланица Уније за коју је и даље на снази мониторинг од стране Брисела. А све то упркос томе што је у оквиру различитих кохезионих програма, ЕУ обезбедила нашој земљи новац у износу од више милијарди евра. Али је тај износ велик само на први поглед – у исто време Бугарска је у буџет ЕУ уплатила милијарде у облику доприноса, а поред тога дала је и више новца за кофинансирање тзв. европских пројеката.

Бугарска привреда је на последњем месту у Европи по продуктивности, као и по плаћању рада, по квалитету и иновативности. И не зато што она жели то него зато што једноставно нема вољу и новац да учини нешто више. Првих година транзиције са тоталитаризма на демократију и тржишну привреду, све што је у индустрији отприлике добро радило, продато је нејасним власницима и то по понижавајуће ниској цени, а они су, упркос свим мерама тадашњих власти успели да их принуде да прогласе банкрот државе због немогућности да она отплаћује своје нагомилане у време комунизма спољне дугове. Економска средства која су била потпуно неупотребљива или једноставно остала без тржишта су полако али сигурно нестала. У ствари, остала је осакаћена привреда са десетак хиљада веома богатих и 7 милиона сиромашних Бугара који би тек схватили да има и страшнијих ствари од сиромаштва – а то су одсуство образовања, квалификације и доброг здравства, које међутим, сада већ коштају скупо.

Поред масовне корупције, ниске квалификације, непобедивог криминала, за Бугаре постоји још један проблем – показало се да су они најгоре плаћени Европљани који немају скоро никакав капитал за инвестиције. Овде се не рачунају на стотине правих палата скоројевића, њихови авиони, јахте и лимузине – све саме ствари које привлаче пажњу чак и имућнијих Европљана. Јесте, има новца, али нема ко и зашто да га уложи у националну привреду, јер је у већини случајева тај новац од кријумчарења, шверца дроге и трговине људима, од злоупотребе власти и трговине утицајем.

Бугарска привреда напредује, али незадовољавајућим темпом. Током 10 година чланства у ЕУ БДП по глави становника је повећан за само 800 евра, док је просечна зарада прошле године износила тек 500 евра.

Бугара је све мање и мање. Два милиона њих је до сада отишло из земље, стопа морталитета је премашила стопу наталитета, бугарско становништво стари и смањује се. Међутим, из кабинета власти ствари не изгледају баш тако - раст БДП наводно је изнад просека за Европу, а буџет за 2016. је завршио у суфициту. Тако је, с тим што просечна пензија у земљи износи 160 евра, месечни рачун за грејање је око 100 евра, а више од 2 милиона Бугара живи испод прага сиромаштва.

Стручњаци и посматрачи сматрају да је десет година мало за акумулирање критичне масе капитала који би генерисао већи раст БДП и побољшао услове живота. Нажалост, нема таквог бугарског капитала, а страни је скептичан и веома опрезан, а још му је и стало до сопствене мобилности, тј. могућности да у случају неповољне ситуације брзо оде из земље.

Ако се процеси у бугарској привреди одвијају као до сада, она ће још дуго остати на периферији великог и стабилног бизниса независно од тога да ли је у или ван ЕУ. Остаје нам да се надамо да ће се наредних 10 година чланства у ЕУ и у Бугарској десити нешто заиста позитивно како за државу, тако и за њене сиромашне грађане.