„Мржња је одсуство маште“ – овај цитат Грејема Грина био је мото занимљиве књижевне вечери у Софијској синагоги. Грегориј фон Лејтис и Михаел Лар су читали стихове које су написали затвореници једног концентрационог логора у нацистичкој Немачкој. Превод песама на бугарски језик поверен је ученицима Гимназије са наставом на немачком језику у Софији што наговештава да су аутори књижевне вечери желели не само да подсете на прошлост него и да се окрену данашњем дану који је испуњен говором мржње, па чак и да баце поглед у будућност, обраћајући се младој публици. Разговарали смо са Грегоријем фон Лејтисом и Михаелом Ларом, као и са учеником 12. разреда Валентином Помаковим, који је превео једну од песама представљених у синагоги.

Аутори књижевног програма су наишли на дотичне стихове сасвим случајно – у Њујорку, где су преживели рат и наследници погинулих у логорима смрти нашли свој нови дом. Позоришни уметник Лејтис и филозоф Лар су дела почели прикупљати 80. година, али се идеја о књижевним вечерима широм Европе родила после атентата на редакцију часописа Шарли Ебдо, прича Михаел Лар.

„Серија напада наставља се и данас, али је она само један од разлога за наш књижевни програм. Други разлог је језик мржње из последњих година и све већа мржња према мањинама. Мени је веома битно да покажемо да је мржња одсуство маште. Видите: ови се аутори супротстављају мржњи, која их је стрпала у концентрационе логоре, само својом маштом која је дошла до изражаја у стиховима! Ово супротстављање ми даје наду да су нам они, иако можда нехотице, указали на то како да се данас боримо против говора мржње. Не смемо очајавати, не смемо се предавати нити окретати главу на страну. Напротив – можемо се супротставити и то на леп начин – преко уметности.“

За Грегорија фон Лејтиса управо је уметност оно универзално средство које може и мора младим људима пренети способност да разликују добро од зла, да граде свој систем вредности. „Није само новчаник важан, треба нам и храна за душу“, каже фон Лејтис, који је рођен за време рата, припада генерацији студентских протеста из 1968. године и активно је учествовао у осмишљавању нацистичке прошлости Немачке.

„Данашњи млади људи су дивни! Многи од њих траже одговоре, али их не налазе, јер не знају где да их траже. Мислим да им наш књижевни програм нуди одговоре. Преко својих смартфона они долазе само до сувих информација које не осмишљавају историју. Историја се може осмислите само кроз лично доживљавање. Зато наш циљ је да младима удахнемо храброст да износе свој став и да не ћуте.“

Валентин Помаков је ученик 12. разреда Гимназије са наставом на немачком језику у Софији. Прихватио је изазов да преведе једну од песама. На почетку је за то имао личне разлоге.

„Ја имам веома скромно песничко искуство. Нисам могао да одолим изазову да преведем стихове. Већ дуго година учим немачки језик и било је немогуће да ми не буде занимљиво, тим пре што је песма занимљива и упркос тешкој теми написана са мало ироније и хумора. Нашао сам паралеле са данашњим светом, али ја лично покушавам да га игноришем јер ми ствара напетост.“

Михаел Лар је навео и неке друге паралеле: Он живи између Минхена и Њујорка и забринуто посматра како се расистичке изјаве са највише политичке трибине у Америци и Европи постепено претварају у салонске.

„Политичари данас изговарају речи које су доскора биле недопустиве и незамисливе. Шта више – широке масе почињу прихватати говор мржње, чак им се он почео допадати. Тако се широко отварају врата расној мржњи. Надам се да ће тренутни протестни талас против Доналда Трампа створити нову свест. Надао сам се да ће се то десити за време Окјупај покрета, јер су тада протести носили набој младих људи који су желели да промене свој живот... Међутим, то се није десило.“

Превод: Албена Џерманова