Након дугог затишја бугарски фармери су поново изашли на протест испред зграде Министарства пољопривреде да би изразили своје незадовољство против нових прописа и захтева. Министар пољопривреде у прелазној влади проф. Бозуков се ангажовао на решавању проблема на стотине бугарских сточара. Њихово незадовољство усмерено је против троме бирократске машине која касни са исплатом субвенција сточарима. „Протест је испред Министарства пољопривреде јер су ту чиновници постављени да штите наше интересе, а не интересе Министарства финансија“ – изјавили су учесници протеста. Један од њих је Симеон Георгијев, фармер са дугогодишњом праксом из града Пазарџика. Током свих скоро 30 година до сада откако се бави обрадом земљишта и узгојем стоке 6 његових пројеката добило је европско финансирање. Нови захтеви толеришу рурална подручја, али земљиште које обрађује фармер из Пазарџика није у тим подручјима. По његовим речима, за ову нелогичну дискриминацију нису криви захтеви Брисела, него ствари које су пољопривредни чиновници код нас смислили.

„Ја сам фармер који своју делатност обавља у Пазарџику, али према новим правилима, људи попут мене аутоматски немају право на субвенције јер им се земљишта не налазе на руралним подручјима – не скрива своју горчину Симеон Георгијев. – Бавим се производњом житарица, а од 1991. године узгајам и стоку. Обрађујем земљиште од 250 хектара и имам 60 грла стоке од којих 45 музних крава. Фармери нисмо јединствени и сложни када бранимо своје интересе. Већ 30 година не успевамо да се ујединимо и да створимо делотворне струковне организације. Покушавали смо, али ништа од тога. Тако је, јер лидери које смо изабрали бране прикривене, корпоративне и политичке интересе. А нама, који обрађујемо земљиште и радимо на фармама остају само проблеми. Определио сам се претежно за производњу житарица јер се житарице могу чувати дуже времена. Пшеницу и јечам извозим углавном у Грчку а сунцокрет – у Турску. Немам робу за наше тржиште. Сваке године Грци добро плаћају. А да би у Бугарској имао добар профит од пољопривреде, човек мора да има милионе.  Тај новац треба уложити у заокружени циклус – почев од њиве, преко фарме, млекаре па чак до продавнице у којој ће се нудити готови производи. То је незамисливо за обичног произвођача.“.

После дугих година преварених нада у аграрном сектору, сасвим природно се намеће питање мотивације људи који су остали да обрађују земљиште у Бугарској. За Симеона Георгијева бити произвођач код нас „сладак је бол“.  „Највише прија тренутак када видим да својим рукама производим нешто. Почињем са голог поља, а после убирем богат род који се претвара у храну за људе“ – каже пољопривредник из Пазарџика и наставља.

„Један од најболнијих проблема је налажење радне снаге. Пре десетак година постао је популаран програм владе под насловом „Од социјалне помоћи до запослења“. Тада смо у оквиру тог програма запошљавали социјално угрожене особе. Сада је немогуће запослити такве људе. Иначе већ годинама за мене раде само два радника. Са њима убиремо род, а у време сетве запошљавам додатно сезонске раднике. На фарми имају плату од 840 лева, док трактористи примају од 1.300 до 1.500 лева. Међутим, сваке године постоји проблем са кадром за пољски рад. Овај посао није за свакога, треба имати искуство и поседовати вештине за управљање скупим машинама. Сада су трактори модерни и са клима-уређајима. Нема више оног умора у врућини као некада. Нажалост, људи су заборавили како се ради и никако их не можемо вратити на њиве. Већина добрих тракториста одлази на рад у иностранство где им плаћају више него у Бугарској. Човек који зна да ради са модерном пољопривредном техником веома је цењен код нас , али цене га и у другим државама.“.

Превод: Албена Џерманова