Мусијана има 9 година, живи у граду са око 12 хиљада становника у Северозападној Бугарској, рејону који се сматра најзаосталијим са економског погледа у земљи, па чак и у Европи. У свeту девојчице школа је све, али је она, на жалост, била приморана да се одрекне образовања како би помагала породици у газдинству. На захтев својих родитеља она је напустила школу на месец дана, али како сведочи пракса, тај се месец може продужити на читаву годину. Међутим, у случају Мусијане пресудна је била интервенција директора школе, који је убедио њене родитеље да јој дозволе да са врати у разред. Тако је решено питање бар са једним од много ученика који напуштају образовање. Сличних примера има пуно. А када се дете ипак врати, сви му учитељи помажу да надокнади пропуштену грађу. Више је узрока осипања ученика и различити су, али су главни сиромаштво, мањак вредности, као и разумевања и подршке унутар система образовања.

Директорима школа и деци из малих насељених места у економски заосталим рејонима помажу волонтери фондације „Заједно на часу“. Њихов програм „Човек за пример“ привлачи младе Бугаре који су студирали у иностранству, али се радо враћају у Бугарску да раде као учитељи како би допринели промени система набоље. Повратак младих људи и њихово учешће у иницијативи није универзалан лек за рано изостајање из наставе, али сигурно помаже ђацима да прошире свој видокруг, да науче више о томе шта их чека после гимназије, да их инспирише.

О великој љубави и поштовању са којим се односи према свом раду у школи прича Евгенија Несторова, учитељ у граду Нови Искар недалеко од Софије. Она има 23 године и недавно је дипломирала као филмски критичар у Лондону:

„Још када сам кренула за Лондон знала сам да ћу се после студија вратити у Бугарску, јер сам увек волела моју домовину, а и знам да јој је потребна промена. Увек сам тражила начине да будем корисна, да допринесем тој промени. Тако сам открила фондацију „Заједно на часу“ која исповеда исте вредности, јер тражи недостатке нашег друштва да би их исправљала. Према запажању стручњака изостајање ученика у сиромашнијим рејонима из наставе је бар три године од оног њихових вршњака у великим градовима. У школи где радим сада има око 800 деце која радо долазе на часове, али је њихово изостајање заиста упадљиво. Тако да је мој лични циљ да им помогнем да га надокнаде те да напредују. Ја сам се буквално заљубила у професију учитеља. Она ме свакодневно инспирише да се мењам. Не могу је ни с чим упоредити. Контакт са децом такође је велики стимуланс. Са сваким разредом испуњавам различите циљеве у које улажем своје срце, што ме штити од ненамерних грешака у раду.“

Евгенија је схватила да сваком својом речју и чином утиче на ученике. Претворила се у прави „човек за пример“ са својим иностраним искуством и самопоуздањем које јој даје владање страним језиком.

Сличан пример даје и Маја Стојанова-Ворнер која тренутно ради за иницијативу „Заједно на часу“ и привлачи нове учитеље:

„За тај програм се пријављују људи са богатим искуством који међутим нису имали прилику да раде са децом. А за кандидате које одговарају нашим захтевима али су без квалификације, обезбеђујемо допунску припрему како би били спремни за изазове школе. Оно што ме је мотивисало да се придружим биле су приче првих учитеља који су 2011. г. прекорачили праг учионице. Прочитала сам о њима и осетила задовољство са којим причају о оствареним резултатима. Тада сам се сетила мог школског живота. Замислила сам се којим бих путем кренула да не би било мојих учитеља. Често причам ђацима о мојој учитељици енглеског у гимназији, на пример, јер није тајна да нам страни језици отварају врата света.“