Навршавају се 144 године од погибије Васила Левског, Апостола слободе. На помињање његовог имена у нашој свести искрсава један од малобројних светлих симбола који нас обједињују. Сваке године, са погнутим главама у знак поштовања према његовом подвигу постављамо себи питање – да ли смо ми његови достојни наследници? Одговор на ово питање ћемо пронаћи у есеју новинара Стефана Продева – „Посматра нас тихо, али страшно.“ Присетимо га се:

„Највеличанственији стожер националне савести чији жар нас распаљује и препорађа. Стога, нек' нико не тражи милост за своја дела кад изађе пред његово лице. Неће га спасти нити заклетве, нити тамјан, ако себе уздиже изнад Отаџбине. Кад гола политика покушава да изговори скупе речи, заборављајући да он није хоругва, већ идеја. Олуја која пречишћава и кажњава. Многи писци и сликари су покушали да насликају његов портрет, да обухвате његове епске размере, али им је увек нешто фалило, измицало. А то је сасвим разумљиво, јер он није просто херој него Херој – једна еманација нашег духа. Многи су извршили велике подвиге, али му нико није ни близу. Он је нацију научио не само унутрашњем достојанству него и коректности када је реч о односу према себи. Данас нам је то потребно више него икада. Страсти које желе да наш живот узму под своје треба да осете његову лекцију, те да му се потчине. У супротном ћемо се уморити од непрестаних борби. У крају крајева, Бугарска је једна и брига свих нас може бити само једна – њена безбедност, мир, њено помирење. Кад је мислио о њој, револуционар није то радио као политички шићарџија. Напротив – сваки његов корак и дело имали су за циљ њено уједињење. Није тражио освету него љубав и разумевање. Чорбаџије га нису примале, али их је он користио. Дакле, његова позиција никад није постала опозиција и он је великодушно градио мостове између душа како би постигао свој циљ. А циљ му је увек био један – слобода роба, просвећеност и равноправност истог тог роба. Чистота односа – један циљ који је и данас актуелан. Данас нас политичке амбиције разједињују, уводе нас у борбе, деру кожу друштву. Већина сматра да им истина припада и да је она једина могућа. Они који хоће да буду корисни треба да схвате да је Херој рекао све што данас желимо да чујемо. И о демократији, и о републици, слободи, равноправности, као и о оним тамним странама живота које нас деле. Немојмо се правити да знамо више од њега. Поверујмо његовим идејама и  инстинкту који покрећу наш дух. Он је тај који нас је научио да будемо не само сараднике, већ и апостоли, да будемо друштво, а не маса. Да будемо једна тешка за постизање, али истинска Бугарска која неће да кида своје месо због интереса, већ ће се издићи изнад њих. Можемо се делити на демократе и антидемократе, на паметне и глупе, на хероје и антихероје, корисне и бескорисне, али зар ће то нас умирити да смо корисни у тренутку врховне напетости. Немојмо се заваравати. Он нам је у наслеђе оставио убеђење да највећа корист лежи у јединству, у заједничкој потрази за истином и заједничком изласку из невоље. И пошто се истина и невоља данас преплићу, као никад до сад, немојмо постати жртве властитих амбиција, ослободимо се политичке хипохондрије која покушава да завлада нама. Кад би био жив, сигурно би нам показао пут исцељења, али пошто није, нема нам друге осим да учимо од њега, а он нас је убедио да је време у нама и ми смо у времену. Не знам другог политичара који је дошао до толико свеобухватног сазнања, до сличне дијалектике мисли која у себи обједињује човека, Отаџбину и свет. Данас на стотине хиљада Бугара ће одати пошту Апостолу, покајаће се и затражиће опрост од њега. Левски је наш непресушни извор идеја и морала, енергије и воље. Због тога је и наша највећа срећа то што је Левски у нама.“