Фотографије Тодора Славчева су разнолике као и живот. Оне су за наредне генерације сачувале ликове политичара, спортиста, уметника, а приказују и сеоски рад. Ту су фотографије писаца Елина Пелина, Димитра Димова, Димитра Талева, Американца Ерскина Колдвела, сликара Владимира Димитрова-Мајстор, немачког архитекте Адолфа Мусмана који је израдио први урбанистички план Софије, цара Бориса III и многих других личности.

Фото-новинар Тодор Славчев који је рођен 1900. године, ради активно у периоду од 1930. до 1991. године, тј. скоро до своје смрти 1992. године. О његовом архиву брине његова унука Јана Узунова и то сама, без подршке државе. Фотографије се могу видети на сајту који је она направила: „Архив ме освојио у најлепшем смислу ове речи”, каже Јана и додаје да он има огромну спознајну вредност:

„Теме су различите и иду паралелно са животним путем аутора. Има ту и једне симпатичне људске стране ствари јер је мој деда много волео да фотографише људска лица, ликове, очи, па још и рад људи, њихова расположења, стања”.

Део створеног у 30. и 40. годинама ХХ века је уништено за време бомбардовања Софије 30. марта 1944. године. Међутим, други део је очуван:

„На пример, очуване су фотографије из Македоније. Године 1941. када је Бугарска добила Македонију, мој деда је отишао и остао тамо неколико месеци. Нашла сам фотографске филмове из тог периода. Веома ми је важна повратна веза са публиком. Када сам на друштвеним мрежама објављивала фотографије из Македоније писало ми је много људи, лајковали су их и делили. Фотографије су донеле и велику радост. Рецимо, оне из старог Кратова су се веома допале Македонцима јер су они свој град видели онакав какав је изгледао пре 70 година”, прича Јана. 

Године 1945., за време друге фазе Другог светског рата, Славчев је био фото-дописник у Мађарској. У Архивском фонду БНР чувају се његове успомене са тог периода и тачније о томе како је његова фото-лабораторија „пренесена“ на фронт:

„Отаџбински рат. Неки су у њему учествовали са пушком у руци, писци и новинари – са пером, а ја и моје колеге добровољци – војни фото-дописници и филмски оператери – са фото-апаратима и филмским камерама. Командант Прве бугарске армије Штерју Атанасов и ген. Фердинанд Козовски су издали наређење о стварању фото-лабораторије при штабу. Предложио сам да из Софије донесем своју личну лабораторију. Прихваћено је и кренуо сам. На војном аеродрому у Сигету, у Мађарској, поред пилота затекао сам једног мајора југословенске војске. Авион је био двосед тако да смо се тешко сместили, али ипак успели смо. У Софији сам спаковао сву своју опрему – апарат за повећање, кадице, папир, хемикалије за развијање филмова, као и циклостил за лист који је требало да се издаје са фронта”, сећа се Тодор Славчев.

А ево и његове речи о повратку на фронт:

„Сместили смо фото-лабораторију и циклостил. Преостајало је мало времена до полетања. Али, фоторепортерско око не мирује! На један други авион су утоварали софијске листове. По страни су биле вреће са писмима и пакетима за фронт. Фотографије доказују да нисам седео скрштених руку.”.

Што се тиче прича које стоје иза сваке фотографије, Јана каже:

„Мој деда није пуно причао. Али ми је испричао да је између Трнова и Арбанасија пре рата, крајем 30. година ХХ века, било једне баке која је насред пута путницима спремала кафу на камену. Деда је то фотографисао. То је ситница, али је она дирљива јер данас не можемо видети такву сцену”.

У архиву Тодора Славчева чувају се и многи други драгоцени кадрови - од 9. септембра, са Народног суда и из Града истине 1990. године. Његове фотографије приказују и историју бугарског радија:

„Има једног фотографског филма од јула 1940. године. На њему је прво емитовање радио-програма са Черног врха. Виде се спикери, глумци, непозната лица. Тешко је идентификовати их јер је пуно година прошло и данас скоро да нема живих сведока из тог доба. Али ја бих волела да сазнам ко су ти људи и трудим се да дођем до њихових имена. Многи људи од којих неке и не познајем помажу ми у идентификовању лица”, рекла је у интервјуу Радију Бугарска Јана Узунова која се латила задатка који уопште није лак – да за наредне генерације сачува тренутке наше историје – јединствени архив фото-новинара Тодора Славчева.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: photoarhiv-todorslavchev.com