„Дођи у мој музеј, очекују те авантуре ” – тај позив упућује Тодор Петев, културолог, који се посветио унапређењу социјалне и образовне мисије музеја у Бугарској. Завршио је историју уметности у САД  и дуго година је радио у неким музејима тамо – у Метрополитену и у музејима универзитета Принстон и Харвард. По повратку у Бугарску на разне начине покушава да допринесе развоју музејске делатности у нас. Основао је фондацију коју је назвао „Мој музеј“. Преко те фондације настоји да нађе партнере међу већим и мањим музејима у земљи. По његовим речима сада је време да се музејским стручњацима помогне да унапреде социјалну и образовну функцију музеја.

Како је могуће то остварити? Ево примера које наводи Петев:

„Мисија фондације уграђена је у сам њен назив – „Мој музеј“, то би било место где сваки посетилац без обзира да ли је дете или одрасли човек, може открити у поставкама нешто занимљиво за себе. Жеља нам је да људи осете музеје као своје. Шта би требало да ураде музејски радници како би се посетиоци могли идентификовати са музејем, са збирком, са порукама које носи? Музеј може понудити могућности за креативне и друштвене доживљаје, у том смислу употребљавамо  назив „мој музеј“.

Досада истомишљеници Тодора Петева сарађивали су са Регионалним историјским музејем Пловдива и са четири музеја у Софији. Од неколико година на њихову иницијативу у четири музеја са богатим збиркама изводи се програм „Породичне суботе у музеју“. „Овај програм је успешно покренут у Националном Политехничком музеју у Софији – каже Петев. – Један од колега кога сам обучио, Васил Макаринов, тада је стажирао у фондацији. Нешто касније су му предложили да га запосле као кустоса. Иницијатива коју смо покренули, настављена је даље, а прошле године је одликована националном наградом за социјални програм који се спроводи у музејима, а уручена нам је у Парламенту“. Тодор Петев додаје да је овај подухват перспективан, али је процес спор и мукотрпан. Што се тиче сарадње између музеја и школа, ту препреке ствара компликовани бирократски механизам, који тражи прибављање дозволе за извођење деце ван школе. Стога и просветни радници нису мотивисани да воде децу у музеје. Алтернативу смо нашли у породичним посетама. По речима Тодора Петева „Породична субота у музеју“ може да постане пракса у свакој таквој установи.

„Тамо где постоји интересовање за историју, традицију и где су музејски радници довољно креативни и отворени према аудиторијуму, могуће је покренути такав програм. Започели смо са 10-12 деце, а касније смо дочекивали њих око 130. То је индикативно о потенцијалу иницијативе која музеје чини занимљивијим и ближим људима. Али постоји проблем – недостају добро обучени музејски радници. У Бугарској нема посебног програма за припрему музејских педагога. А чак и да га је било, музеји не отварају радна места за такве стручњаке. У већини наших музеја функцију музејског педагога врше кустос, главни кустос или лице које је задужено за односе са јавношћу. „Под једним пазухом не могу се две лубенице носити“, јер ко то чини резултати му нису добри“, завршава историчар уметности Тодор Петев.