Ако док шетате градом приметите како неки олук или пак плочица мотре на вас, немојте се тргнути, већ се насмејте. Обрадујте се што се неко са вама зеза и наставите даље – у бољем расположењу. Лепљење покретних очију од пластике на разне предмете у урбаној средини представља нову врсту уметности која осваја градове и срца људи. Вању Крстев увек има код себе неколико пара googly очију и једва чека да их негде залепи. Он је новинар који има искуство у информатичким технологијама, а тренутно је видео монтажер. Фотографија и писање уметничких текстова су његов хоби.

Вању се заљубио у самолепљиве смешне очи у Данској где је први пут приметио ту урбану уметност која покушава да улепша и развесели свет. Пренео ју је у своју домовину како би  градска атмосфера постала бар мало релаксирајућа и помогао људима који су се препустили само својим мислима да погледају на свет око себе. Домишљати покушаји Вања да изазове осмех на лицима суграђана, објављени су на неким од највећих страних веб-сајтова забавних фотографија и побудили велико интересовање на друштвеним мрежама. До сада је ову страницу посетило више од 28.000 људи из целог света, а коментари су веома позитивни.

Ево шта он каже о својој пасији:

„Загрејао сам се за ову ствар пре око 2 године. Тада сам се упознао са иницијативом двојице Данаца који су били решили да коригују обрисе неких објеката у градском амбијенту тако што на њих залепе мале очи од пластике чије су зенице слободне и померају се када се померају и очи. Тако су хтели да придају више личности, емоције и карактера тим предметима. Идеја је да се када људи виде те очи, насмеју. Мени се ова идеја допала. Нашао сам такве googly очи и почео да их лепим на разне објекте. Када сам се вратио у Софију, наставио сам и овде са овом праксом и било где да путујем носим са собом ове смешне очи.“

„Те очи провоцирају окружење на испољавање емоција, ако је неко утонуо у своје мисли намера ми је да га бар мало насмејем. У задње време људи не налазе смисао живота. Наша свакодневица је толико ужурбана да ако неко хрлећи нечему успе да примети ове покретне очи, значи – има му наде, дакле још увек је у стању да запажа детаље околине. Мислим да превише журимо, да смо исувише изнервирани, да на свет све више гледамо негативно. Моја намера је, уколико је могуће, да се више људи укључи у ту урбану уметност, да постанемо нека заједница и да међусобно делимо више идеја. Жеља ми је да се људи забављају, да опажају различите облике и да са њима експериментишу, да развијају асоцијативно размишљање, да буду креативнији, то ће им сигурно донети сатисфакцију. На крају један савет: Не лепите очице тамо где већ их има.“

Превод: Ана Андрејева