Свемир и небеска тела су одувек голицали машту људи. Ма колико лепо било небо прекривено звездама, оно увек крије велике опасности које су често изазване заоштреним геополитичким односима овде, на Земљи. Замислите да је џиновски астероид погодио зараћене зоне на Земљи. Неки ће то можда схватити као провокацију или непријатељски напад, на што ће вероватно одговорити нуклеарним арсеналом којим располажу. До таквог сценарија умало није дошло 2013. године када је астероид погодио руски град Чељабинск. 

Опасност тог типа описана је као хипотеза у филму „Свемир“ из 80-их година минулог века легендарног америчког астронаута Карла Сејгона. Његово остварење је инспирисало више стотина младих људи у целом свету који кажу да је Сејгон променио њихов поглед на свет, те је подстакнуо њихово интересовање за науку. Међу бугарским научницима из Бугарске академије наука који су такође потпали под идеје америчког астронаута јесте и др Пенчо Маркишки. Према њему, теоретско познавање планета је важно, али је много битније и корисније да у пракси примењујемо своја знања и препознајемо сазвежђа кад гледамо небо. Др Маркишки се присећа да га је поред звезда привукла и оптика и то толико да је својеручно израдио телескоп. Пре 40 година на тржишту у Бугарској није била богата понуда уређаја за ноћно посматрање. Прва посматрања је др Маркишки направио помоћу сочива за наочаре и дијапројектора, тј. апарата за пројектовање дијафилмова, најчешће за децу. Наука је напредовала, па данас један квалитетан двоглед за посматрање небеских тела и астрономију можете купити за око 100 лева (50 евра).

Тренутно у Бугарској ради неколико астрономских опсерваторија које су се претвориле у праве туристичке атракције, поготову током летњих месеци. У Варни, Смољану, Димитровграду и Крџалију се поред научних посматрања одржавају и предавања за љубитеље астрономије. Циљ нам је да кроз пројекције у планетаријумима и симулације свемирских појава промовишемо астрономију, каже др Пенчо Маркишки.

„Најпопуларнија опсерваторија код нас – у Рожену, отворена је у марту 1981. године поводом обележавања 1.300 година од оснивања Бугарске државе. Тим поводом су отворени и други важни објекти широм земље. Отада до данас, сваке ведре ноћи се у опсерваторијама у Рожену и Белоградчику ради.

Посматрају се галаксије и удаљена небеска тела. У Бугарској постоји традиција да се проучавају тзв. променљиве звезде што захтева посматрања која ће потрајати годинама након чега ће бити сумирани резултати који су добијени на основу прикупљених статистичких података. Промена звезда и њиховог сјаја је последица различитих процеса који теку на њиховим површинама. Наш главни задатак је истраживање таквих звезда, а код ових објеката се открића не догађају одједном, као што то можда већина мисли.“

Прва опсерваторија у Бугарској је отворена 1897. године у Борисовој башти у Софији. У  њој се и данас обучавају студенти Софијског универзитета „Св. Климент Охридски.“ Универзитетске опсерваторије такође раде на реализацији различитих научних пројеката. Проблем је у томе што се у великим градовима не могу поставити већи телескопи. Смета им јавно осветљење. Ако сте сад далеко од града и желите да посматрате ноћно небо изнад Бугарске, оно ће вас наградити прелепим изненађењима. А каква су она сазнали смо од дра Пенча Маркишког:

„Увече, кад падне мрак, кад је време ведро на југоистоку може да се види планета Јупитер. Она је друга по сјајности после Венере. Донедавно су је посматрали као Вечерницу, али је од краја априла постала Зорница. Вечерница и Зорница су, у ствари, једна те иста планета – Венера, то је још Питагор схватио. Јупитер је веома занимљива планета која посматрана љубитељским телескопом, који је увећава до 70-100 пута, открива своје спутнике. А кад је још више повећају, види се и облачни слој у њеној атмосфери. Она је велика атракција за људе који први пут гледају кроз телескоп. Негде око 2,30 сати после поноћи излази Сатурн, такође на југоистоку. Његове прстенове можете да видите и двогледом за посматрање удаљених небеских тела. Поред те две планете, тренутно су видљиве и две комете,“ рекао је др Маркишки.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова