Мит о несташици воде је дуго био прихваћен на подручју данашњег села Никола Козлево у североисточној Бугарској. Путешественици који су пре више од 150 година пролазили кроз густе шуме Лудогорја и равну Добруџу описали су жеђ која је мучила људе током врелих летњих дана. Локални књижевник је забележио „… да чисте воде нигде није било, само понегде се виде дубоки бунари и баре, али се из бунара вода вади тешко, а у барама је мутна, па је могу пити једино животиње…“  После неколико деценија се слика у потпуности променила. У тај крај су се доселили људи из јужне Бугарске, а њихова намера је била да нађу плодну земљу коју ће обрађивати и чувати стоку. Сви су остали одушевљени природом у Лудогорју, а безводност их није уплашила. Први досељеници су почели да копају бунаре у чијој су близини затим саградили своје куће. Тако су у кругу од једног километра открили 27 извора чисте воде за пиће, а сваки бунар је назван по породици која је изградила кућу у његовој близини. И данас су познати Попов, Касабов, Ковчазов кладенац и др. Али су и људи из оближњих села која су такође патила од несташице воде почели да долазе у њихово село по воду. Тада су у селу Никола Козлево одлучили да издвоје један посебан кладенац за оне који нису са њиховог села. И данас се тај бунар зове Другоселски кладенац,“ каже Иванка Семерџијева која је један од иницијатора и учесника у друштвеном пројекту очувања и обнове локалних бунара као наслеђа и локалне знаменитости. Ево шта нам је још о томе испричала Иванка Семерџијева:

„Око бунара се одвијао живот у селу. Ту су се виђали и дружили девојке и момци, најбоља пријатељства су се склапала код зденаца. Многе девојке које су дошле по воду, удале су се у селу Никола Козлево. Како би проверили да ли су девојке вредне слали су их на бунар са којег је требало да донесу воду у две канте на обрамици. Мештани су девојкама у томе помогли тако што су им показали како да носе обрамицу. Да се вода не би просипала канте су прекривали дебелим слојем лишћа. Постојало је веровање да је та вода лековита због чега су њоме умивали лица деце. Животиње нису појили водом са бунара него си их водили на баре у околини. Почеци организованог водоснабдевања села водом забележени су средином минулог века. Прва чесма је отворена 1954. године. Стари мајстор Иван Узунов каже да и данас сања воду. По његовим речима, воду данас узимамо као датост због чега не умемо да ценимо њену важност. „Некада нам је вода била нешто најдрагоценије и чували смо сваку кап.“

Са највећим ентузијазмом су се у пројекат обнове старих бунара укључили ученици средње школе у селу Никола Козлево. „Вода није само богатство, она је и живот, а наш живот и будућност су деца. Драго ми је што се о локалним кладенцима почело причати захваљујући ученицима који су помогли у реализацији пројекта,“ каже Дељан Костадинов, директор школе.

„Они су били најрадоснија, најиницијативнија деца коју сам видео за све те године проведене у школи. Обилазили су село, прикупљали фотографије, забележили су и преписали приче које су им испричали њихови родитељи, баке и дедови. Деца су учествовала и у обнови бунара. Пронашли су и донели судове у којима се некада чувала вода. Међу њима су биле ћутуре, мала бурад, бакрено посуђе. Скинули су их са тавана или су их извадили из избе како би на најбољи могући начин илустровали богату историју наших кладенаца. Све је то побудило велико интересовање за воду у нашем селу и једно локално предузеће је почело да производи и пуни воду са наших бунара, а назвали су је „Никола Козлево.“ Вода са наших бунара је постала симбол будућности и наставка живота у селу Никола Козлево,“ рекао је г. Костадинов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова