Он је ратник – мученик чији је лик урезан у нашем сећању као коњаник који копљем пробада аждају. Икона са таквим приказом Светог Георгија може се видети у свакој православној цркви Бугарске. 6. маја славимо сећање на тог вољеног на нашем поднебљу светитеља. Свети Георгије је такође и симбол војничке части и храбрости. Он је небески заштитник војске Бугарске, а 6. мај је уједно и професионални празник армијских припадника у нас.

Од незапамћених времена наш народ слави дан Светог Ђорђа изводећи обреде и ритуале посвећене земљи и плодности. Принос крвне жртве је наслеђен из паганских времена када су људи на тај начин покушавали да измоле небески благослов –не би ли и ова година била здрава и берићетна. До дана данашњег је сачувана традиција да се на Ђурђевдан служи јело од јагњећег меса.

У епохи високих технологија ми смо као ишчупани из корена, па често заборављамо на стародавне обреде везане за природу и земљу. Одете ли код сеоских људи, далеко од бетонске џунгле, уронићете у атмосферу празника дочарану на сасвим друкчији начин.

У селу Лозен, у непосредној близини Софије, празнично расположење влада свуда. Женски хор се уочи празника свакодневно окупљао на пробе у читалишту. Цветанка Петрова је вођа аматерског састава – она каже да свако макар и мало, како зна и уме, мора доприносити одржавању традиционалних обичаја. У ту традицију спадају, свакако, и народне песме. Држати се традиције није толико једноставно. Ево, рецимо, сада мало ко гаји овце у свом сеоском газдинству, а цене јагњетине у продавницама су папрене, па је куповина јагњећег бута или плећке прави удар по портфељу многих Бугара.

Ево шта још Цветанка Петрова прича о традицијама прославе Ђурђевдана:

„То је по мени најлепши благдан у целој години –празник радних и вредних људи,  који са великом радости дочекују пролеће. То је време када је природа сва набујала, када се рађа нешто ново. У тим данима се, чини се, и човекова душа обнавља, људи се осећају некако лакшим и енергичнијим, па очекују са надом предстојеће дане напорних пољопривредних радова. Цело село се тог дана окупља на тргу, певају се песме и играју кола. Потом сви одлазе кући, свака је породица на окупу, уз богатију трпезу и здравицу у славу празника. Куће одишу атмосфером породичне топлине и разумевања. Сећам се како смо славили када сам била дете – деда и отац су одводили јагње у црквену порту. После очитавања молитве су се враћали кући где би јагње заклали као жртву.

Јагњеће печење обавезно је одношено на оброчиште Светог Ђорђа, на изнад села где се око подне окупљао свет. И сада по традицији на Ђурђевдан одлазимо на то место, тамо је данас саграђен параклис са ликом светитеља. Жене носе на дар обредне погаче, преламају их и деле присутнима. Деле се и крупнија парчад јагњетине, а они који узгајају овце доносе кисело млеко. И све то – не би ли измолили здравље и плодност за све укућане. Све што преостане од хране, враћа се кући и даје онима који нису били у могућности да дођу на оброчиште. Пре више година била је традиција да се на оброчишту заигра празнично коло. Данас настојимо да сачувамо бар песме  које се обредно изводе на тај празник“.

Цветанка, а и неки други старији становници села Лозен сећају се друге једне стародавне традиције. На Ђурђевдан је био обичај да се у иде у поље са литијама и иконама – поворку су предводили свештеници. Била је то свеопшта молитва за добар род, јер је падала у време године када је био почетак влатања пшенице (када је долазило до пораста у стабло, пре  класања). Поворка је била свечана, а потом су сви одлазили у цркву.