У Националној уметничкој галерији гости и становници Софије могу да виде изложбу „Пионири бугарске фотографије: Карастојанови.“ На њој је изложено преко 300 фотографија на којима је овековечена историја Бугарске током 100 година. Основни партнери пројекта су Роберт и Нели Гибсон, Државна агенција за архиву, Национална библиотека и Институт за историју Бугарске академије наука. Кустос Иво Хаџимишев је нам објаснио зашто је изложба посвећена породици Карастојанови:

„Заиста је потребно да се ово разјасни. Без обзира на то што смо пре Руско-турског рата живели у једном другом друштвеном систему, фотографија је постепено ушла у већину већих градова. Уколико будете упоредили најраније фотографије на изложби са најбољим примерцима америчке, британске и француске фотографије из истог доба видећете да наше слике ни по чему не заостају за њима. Разлика је у томе шта је на њима ухваћено –Карастојанови су на својим фотографијама овековечили борце за слободу Бугарске. Анастас се са фотографијом упознао захваљујући свом сународнику који је био управник двора Обреновића. У двору је отворен фотографски атеље кроз који су прошли Левски, Раковски и други револуционари, борци за слободу и независност Бугарске. Њиховим објективом су ухваћене основне фигуре бугарског препорода.”

Да ли је фотографија свестан избор или је она судбина за ту фамилију?

„За Анастаса, првог члана породице Карастојанови који се почео бавити фотографијом, ово је судбина. Он је син првог издавача у Бугарској – Николе Карастојанова из града Самокова. Његова породица се бавила штампањем и гравирањем. Велики део првих бугарских књига изашао је из њихове штампарије. Младог Анастаса је његов отац послао у Београд да купи слова за штампање. Тамо се стицајем околности упознао са својим сународником, двороуправитељем кнеза Михаила, који му је открио тајне фотографске уметности.”

Какав је допринос породице Карастојанови у документирању историјских догађаја?

„Историчари фотографије признају да је Анастас направио прве репортажне фотографије на Балкану. Он је студијски фотоапарат изнео напоље и на тргу овековечио свечану параду поводом прославе 50. годишњице Првог српског устанка. Другу фотографију је начинио на Београдској тврђави. Савремене дигиталне камере не могу да дочарају атмосферу фотографије из 1862. године. Кад је почео Руско-турски рат Анастас и његови син Иван су учествовали у документирању догађаја. Ниједна фотографија која је настала након обрађивања стаклених негатива није достигла до данас. За време бомбардовања енглеских и америчких снага бомба је погодила атеље Ивана и читава архива је уништена.“

Каква је заслуга Бонча Карастојанова за развој кинематографије?

„Карастојанови су били образовани људи. Они су похађали најпрестижније школе у Немачкој и Француској. Бончо и Божидар су научили да баратају видео-камером. Често су током 40-их година прошлог века снимали важне догађаје, као што је било припајање јужне Добруџе Бугарској. Неки снимци се и данас чувају у Националној филмотеци. Крајем 30-их година Бончо учествује на снимању неколико играних и документарних филмова у Бугарској. Он је сниматељ првих играних филмова код нас после 1944. године. Касније је постао професор кинематографије. Дакле, реч је о фамилији која је увелико допринела стварању визуелне историје Бугараске током више од 100 година.“

Какав је животни пут Божидара Карастојанова који је био једини који је снимио свадбу цара Бориса и царице Јоане у Асизију?

„Његова судбина је веома занимљива. После 9. септембра 1944. године, док његов брат Бончо учествује на снимању филмова „Под јармом,“ „Буди срећна, Ани“ Божидар је приморан да напусти Софију. Зашто? Зато што за време Другог светског рата Бугарска телеграфска агенција није имала своје фотографско одељење. Кад се Бугарска придружила тројном пакту Силе осовине Рим-Берлин-Токио, немачка војна пропаганда је желела да целом свету покаже своје успехе. Из њихове новинске агенције шаљу специјалне негативе које је Божидар обрађивао у својој лабораторији за бугарску штампу. “

Иво Хаџимишев је на крају нашег разговора рекао да Божидар има праунуку која је кренула стопама својих предака и у склопу пројекта је снимила документарац посвећен њима.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије је уступила Биљана Карастојанова.