Ове године Национални политехнички музеј слави шест деценија постојања и рада. Идеја о стварању збирке технике из прошлости је била сан многих домаћих инжењера. Али је он остварен много касније. Један од узрока је да су за предмете одговарале различите институције: Комитет за културу, Бугарска академија наука, Комитет за високо образовање и технички прогрес. Али је 1968. најзад именован први кустос музеја, а наредне – и први директор. Тако је почело прикупљање експоната и популарисање те идеје. У овом периоду Политехнички музеј је одлично сарађивао са научним и техничким савезима.

Ево приче Љубови Филипове, главног кустоса музеја:

"Један од главних иницијатора оснивања музеја је инж. Стефан Рабов, који је био доцент за комуникациону технику тадашњег Високог машинско-електротехничког института који се данас зове Технички универзитет. Он је успео да привуче сараднике из различитих институција које су поседовале занимљиве предмете везане за историју технике. Тако је почело попуњавање музејских фондова. Прва велика збирка стигла је из техничких школа за фину механику и оптику које су обезбедиле старе филмске апарате, пројекторе, камере, фото апарате и два часовника. Није нешто непроцењиве вредности, али је било добар почетак. Највећа и репрезентативна је збирка која је стигла почетком 70. година. То је тзв. царска колекција. Реч је о предметима из дворца у Софији, а по свему судећи и из дворца „Врана“ који су се дотле користили као филмски реквизит и, на жалост, били су увелико оштећени таквом употребом."

Тада је, после једног чланка објављеног у листу „Антени“, Комитет за културу предузео замашну акцију у којој водећу улогу је имао управо Политехнички музеј – још увек млада и пуна ентузијазма установа – тим пре што је већи део предмета, описаних у дотичном чланку, био из области технике. Колекцију коју су користили синеасти, поделило је међу собом неколико софијских музеја, а Политехничком је припала дивна збирка од 17 часовника, већи део којих је красио дворске камине. Сада три од њих представља поставка „Лепота времена“.

Музеј је добио и личну колекцију џепних и зидних сатова Георгија Хаџиниколова, као и читав његов инструментаријум.

"Он је један од мало Бугара који су завршили специјално образовање у 1914. у Швајцарској – наставља Љубов Филипова. – По повратку у домовину школовао је младе Бугаре који су желели да науче танчине заната. А око 1930. године је основао веома успешно предузеће – Часовничарску централу „Гномон“. Гномон или бацач сенке је први астрономски инструмент. То је обичан штап вертикално забоден у земљу који баца сенку када је обасјан Сунцем и тако показује време. Предузеће Хаџиниколова је монтирало шездесетак торањских сатова и сатова на железничким станицама у многим градовима земље. У Габрову, Старој Загори и Севлијеву његови сатови су на фасади банке или поште. У 40. годинама они су већ били електрични. „Гномон“ је израдио и електрични систем часовника Централне поште у Софији. Његов је и сат на цркви Светих Седмочисленика у главном граду."

Током година екипа музеја је постајала све већа, а његови кустоси стално су обилазили земљу, записивали приче старих техничара, инжењера, тражили драгоцене експонате и архиве. Тако се у музеју појавила и јединствена колекција писаћих машина која се поноси ретким обрасцима с почетка ХХ века. Огромна је и збирка радио-пријемника. Стална поставка представља и прву домаћу експерименталну телевизијску камеру коју је конструисао проф. Саздо Иванов. Управо помоћу ње 1952. је рађена и наша прва ТВ емисија. Музеј је увек одржавао одличне односе са Физичким факултетом Софијског универзитета и са данашњим Техничким универзитетом и добијао од њих амортизоване уређаје. Тако се у одсеку "Физички уређаји" нашао и телескоп истакнутог научника енциклопедисте др Петра Берона (1799-1871.), који је познат не само као аутор првог бугарског буквара, него и својим експериментима у сфери небеске физике. Последња велика донација коју је добио Политехнички музеј је од дипломате Теодора Димитрова, дугогодишњег службеника библиотеке ОУН, који је поклонио дивне часовнике истакнутих француских и швајцарских мајстора из друге половине ХІХ века.