Крајем школске године ученици полажу испите из различитих предмета. Њихова знања оцењују њихови учитељи и интерни инспектори. Често се школско градиво савладава на брзину и то у кратким роковима што са своје стране повећава напетост, а доводи и до сукоба у школи. Више је примера агресије међу децом што, нажалост, говори о томе да није у питању изолована појава. Извор се на првом месту тражи у улози родитеља који немају времена да посвете пажњу дешавањима у школи. Проблеми током школске године озбиљно погађају наставни кадар чија је просечна старост у Бугарској 50 година. Због одсуства припремљених младих учитеља често у школама раде и пензионери.

„Учитељ мора бити ослобођен тешке, а понекад и неоствариве обавезе да у школи обавља послове који начелно не спадају у његову надлежност“ – овим речима Юриј Анџекарски – педагог и директор школе у Софији стаје на страну својих колега. Он се сећа промена које је спровео да би деци која су похађала новаторску школу којом је он руководио пружио могућност да покажу своје способности. Међутим, на путу те школе било је више препрека  због чега је она постојала само 15 година после демократских промена у Бугарској од 1990. године.

„Када у једној малој учионици од око 30 кв метара има 26 ученика, групна динамика у њој ствара претпоставке за агресију. Сагласно школским прописима, на једног ученика долази 1 кв. метар. Размишљамо о животињама на фарми – како им морамо обезбедити довољно простора али не размишљамо о томе да је деци у школи потребан простор, ипак, већи од онога којим располаже један затвореник у затворској ћелији. Агресију изазива и сама архитектура просторије у којој су људи. То су доказали и спроведени експерименти са пацовима смештеним у једном акваријуму. Да би школа постала привлачније место, да би у њој напетост била мања, постоји неколико могућности. Један од праваца јесте рад са личним педагогом. На пример, ако је став одељења да је решење проблема премештање проблематичног ученика у друго одељење или школу, морамо бити свесни да ипак то није никакво решење проблема него само премештање проблема. Лични педагог би могао да проблематичном ученику посвети више времена како би пронашао суштину проблема и како би радио у циљу превазилажења напетости у конкретним околностима.”

Што се тиче нове заредом играчке у дечјим рукама, мислим да нас то не треба превише импресионирати, каже Јуриј Анџекарски. Повод су тзв. спинери које деца тренутно обожавају. На неким местима у свету они су већ забрањени, а у неким верским круговима сматрају их чак „ђавољим играчкама“. Бугарски учитељи показују толеранцију према спинеру који је бар бешуман и не омета наставни рад. Јуриј Анџекарски је још рекао:

„Спинере ћемо видети у рукама деце, али и у рукама одраслих особа. У људској природи је волети игру и одмарати се играњем. Лепо је то што је игра спонтана активност и нико није у стању да утиче на дете када оно жели да се игра. У том смислу то је остварење наше људске слободе. У овој активности није потребна синхронизација са осталим људима што није случај школских часова. У школи сва ограничења стварају стрес зато је и тамо игра као спонтана активност потребна. Друга битна ствар је то што спинер играчке нису у виртуелном свету, оне су реалне и чак помажу развоју моторике детета. По мени, нема ничег лошег у играчки која ученицима помаже да се у школи боље осећају. Играчке овог типа, као што су, рецимо, рубиконова коцка, Јо-Јо, Тамагочи и многе друге увек су имале своје место у школи.”

Превод: Албена Џерманова