Врачански део Старе планине познат је по томе што је ту пао за слободу Бугарске наш велики револуционар и песник Христо Ботев, али знају га и по бројним природним знаменитостима. Његове падине прекривене вековном буковом шумом и ретким биљним врстама, спуштају се до западног дела Старе планине. Од пролећа до лета овај део планине је посебно привлачан.

Када се након дугог пењања стрмим планинским стазама човек окрене према низијама, пред њим се као на длану отвара лепота Бугарске. Ма колико дуго трајало пењање, туристи некако неосетно стижу на циљ, а поред свега осталог у њиховом сећању остају дивни пејзажи и мирис дивљих јагода. Када врућина постане неподношљива, хладовина се може наћи у сенци неког ораха или у недрима пећине.

“На територији Природног парка Врачански Балкан налази се преко 500 пећина и понора – прича наш водич Јулиујан Тананов – То је тако јер је сама планина кршка. У њеној грађи преовлађују седименталне стене. Седименти из различитих геолошких епоха се добро могу видети на подручју села Гара Лакатник.

Међу познатијим пећинама у Врачанском делу Старе планине је Леденика – бисер парка природе. Дворане ове пећине красе сталактити и сталагмити. Зими температура у прве две дворане пећине износи око 15-16 степени испод нуле. Вода која капље са таванице претвара се у фине ледене формације по којима је и пећина названа Леденика.”

Пећина је дуга око 300 метара и има 10 дворана. Пре него што буде званично отворена за посетиоце 1961. године, овчари из околине су је користили као „природни фрижидер“ – овде су држали овчје млеко. Године 1962. она је добила статус природне знаменитости. Величанствена и непоновљива, својим необичним стеновитим формацијама које је вода обликовала, буди људску машту. Многе од тих формација имају своја имена: “Крокодил”, “Глава џина”, “Соко”, “Божић Бата”, “Кућица Бабароге”итд. У првој дворани, која је названа „Предворје“, уздиже се ледени стуб пречника од скоро 21 метра, окружен леденим формацијама. Следе “Мала дворана” и ходник “Комата” и ево стижемо до тзв. “Концертне дворане” у којој се деценијама одржавају концерти – кратки због високе влажности, дивни – због акустичности дворане која доприноси да музичка дела звуче попут божанствене мелодије.

Ево ту је и тзв. “Бела дворана”. У њој се налазе стеновите формације „Језик свекрве“, „Жена џина“, „Слон“, „Девојка која се купа“. Највиша тачка пећине носи име „Седмо небо“ – она је приступачна само најискуснијим туристима.

“У околини села Горње Озирово налази се једна од најдубљих понорских пећина у Бугарској – “Барките 14” – наставља своју причу Јулијан Тананов. – Денивелација од улаза до најниже тачке пећине износи 354 метра. Она је веома занимљива али тешко приступачна – није уређена за туристичке посете. Зато у њу улазе само искусни спелеолози.

Једна од најдужих пећина у Бугарској – Тамна рупа, пак се налази у региону села Гара Лакатник. Љубитељи екстремних доживљаја могу да у Центру за посетиоце Природног парка Врачански Балкан ангажују искусног водича.”

Сви спелеолози из Софије пролазе обуку управо у Тамној рупи. Укупна дужина њених дворана износи око 2.750 метара. У ниском делу пећине тече река чије су воде обликовале дупле дворане, језера, водопаде…

“Међу најзанимљивијим пећинама у Врачанском делу Старе планине је и Змајева рупа –каже ЈулијанТананов. – Она представља понор дубине 70 метара са два језера на дну. Природа је тамо обликовала лепе формације у облику локвања. У атару села Челопек, у близини Черепишког манастира, налази се пећина Дедина рупа. Она је вишеспратна а за њу и Змајеву рупу спелеолози кажу да су најлепше пећине у нашој земљи.”

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Дарина Григорова, Забавни парк „Леденика” и архива